Namiguša

Kad odlaziš, ne osvrći se

"Želim dete, Ljubiša!", kažem mu ozbiljna i tu ga načisto izgubim...

"Oskare, treba da povedeš računa da njihov sto bude uslužen redovno i najbitnije, da osluškuješ šta Anka prigovara. Verujem da joj neće biti potaman kada primeti da me nema, da neću ja da ih opslužujem, ali nije me briga. Zato će da serenda nenormalno."

"Ne razumem zašto joj to dozvoljavaš?", pita me i zna odgovor. Zato što mi je sestra, a mi treba da se ispomažemo.
Nema veze koliko puta me je razočarala, koliko puta me je povredila, volim je.
Jebi ga, volim je...

Gledam nadzornu kameru i vidim Anku kako u pratnji Vojina Vojinovoća, Zlatka i prelepe žene ulazi u restoran i obraća se Jelici. Zlatkov mi je izraz lica nedokučiv, kao da oseća neprijatnost. Faca mu je prdnuo sam, svi su čuli, ne daj Bože i da se oseti.
Ma zašto se u opšte brinem, kada ću uskoro da sednem u mog Minija i krenem pravac nedodjija i dva dana kvalitetno provedenog vremena.

Jelica ih odvodi do stola gde ih dočekuje Oskar. Nije običaj da zamenik menadžera dočekuje goste, ali Oskar čini da se moja Anka upravo oseti bitnom.

On je ne voli skoro u opšte. Od kako je ušao u naš život, pri tome mislim na Jeličin i moj, Oskar ne trpi Anku. Ta netrpeljivost se polako prelila i na Jelicu i sada su dva na jednog.
Mislila sam da je u pitanju hemija za koju sam se klela da će se medju njima javiti, ali čini mi se da je nešto drugo odgovorno za pojavu Oskarovih očnjaka u Ankinoj blizini.

A Oskar... Bilo je dana kada sam razmišljala da bih mogla da ga iskoristim kao odličan genetski materijal produženja moje loze. Da mi napravi dete i da nikada ne spomenemo javno šta smo uradili. Na krštenici bi pisalo samo moje ime i toliko. A dete bi imalo tendencija ka smedjoj kosi, svetlim očima i nadam se ako je dečak, Oskarovoj telesnoj definiciji. Kršan i visok, bez onog pivskog stomaka, čak i kada popijemo piva malo više.
A nije oduvek bio takav druželjubiv.
Upoznali smo se u školi, ja poslastičarka, Jelica poslastičarka, Oskar kuvar.
I bio je opako zainteresovan samo za tranžiranje mesa i ništa drugo.
Veš kuhinjskim noževima, verovala sam da bi sa uživanjem nekog spakovao u kesice od po tri kile, samo da mu stane na levu nogu.
I svi su se plašili ogromnog, ošišanog Oskara, osim dve najveće lujke, Jelice i moje malenkosti.
Zato sam znala da imam ledja. Da uvek imam ledja šta god da rešim da sa kafe barom napravim. Imala sam dobrog kuvara koji mi je ujedno i jedan od najboljih prijatelja.

Pogledam bliže ekran računara u kancelariji i izdvojim nadzornu kameru na kojoj su zlaćani Vojinovići. Vidim da Oskar ima onaj gadni, pojeo sam govno, izraz lica i da jedva čeka da se makne od njih. Medjutim, lojalni prijatelji su lojalni prijatelji.
Zlatko mu pruža ruku, Oskar mu namiguje i brzo biranje na mom telefonu je aktivirano.
Pozivam ga da ga iz situacije u kojoj je izvučem.

Lako je meni, uskoro ću krenuti Bogu iza tregera zajedno sa Ljubišom, neću ja da se bakćem s tikvama zlatnim izrodima i ostalom žgadijom. Oskar ostaje da ih trpi to mu je što mu je.

Ni pet minuta kasnije tu je, na mojim vratima i mogla bih reći da je grimizno crven. Ljut je, kako je samo ljut, ali mi se sneši
Zna da ako sada ne krenem ostaću i ovo će biti četvrti vikend da radim uzastopno bez dana odmora. Naravno, do neba sam mu zahvalna što ćuti, a znam da ima štošta da mi kaže.

"Hoćeš li moći?", pitam pošteno i takav odgovor od njega i očekujem.

"Moraću ako ne želim da odlepiš do sledeće nedelje. Idi. Kreni dok su zauzeti aperitivom..."

"Šta je bila tema pa si se sneškao?"

"Pitao je zlani da li postoji neki zadnji izlaz iz restorana ako poželi da pobegne!"