Namiguša

Bez prava na žalbu

Noć je odavno prekrila grad svežeći ga laganim povetarcem koji ni malo ne miriše na dobro. Oseća se slankast, vodenast miris u samom vazduhu, kao da sa mora dolazi, oseća se dašak svežine, ali onako, tek po malo.
Da sam sujeverna kao što nisam, verovatno bih pomislila kako su se svemir, svemirci i sve ostale sile udružile i na put mi nanele ono čega sam se celog života sablažnjavala. Razmaženog tatinog sina, rodjenog sa zlatnom sisom u ustima, povijenog u beneficije, okovanog izobiljem.
Da sam sujeverna, sada bih tri puta opkružila zgradu, kucnula deset puta u drvo, izvrtela crven konac, samo da sa sebe skinem usud!
Jednostavno u ove kasne večernje, iliti rane jutarnje sate, dok pokušavam da ubodem ključ u bravu stana, ne mogu da verujem šta sam uradila!
Ne ulazi mi u glavu odakle mu ideja da mi predloži dogovor koji jeste, a opet, odakle meni pamet da dogovor prihvatim!

Zvanično je, obilno zaliveno litrom najkvalitetnijeg Mek-neki-kurac viskija i pečatirano. Helena Petrovska je verenica Zlatka Zlatnog!

Nikakve ruže, crveni puteljci, nikave pizde materine ili romatičnih sranja, samo tako, hoćeš da se udružimo, kao da spajano dve poslovne jedinice. Nikakvi bakrači, samo ruka ruci i puf, samo tako postadoh verenica. Prva etiketa u moru etiketiranja... Osećam to!

Napokon ubovši pravi ključ, ispustim sandale koje držim u rukama u ugao hodnika i umornim, prašnjavim stolapima dotaknem bogat, pun tepih svog malog stana.

Sigurno je samo dnevana soba u stanu mog verenika pedeset kvadrata, koliki je moj ceo stan, podsmehnem se samoj sebi svesna da sam i sama mogla da kupim toliki stan. Ali, da nisam vratila dug porodici, a kako pošto jesam, penthaus, hala od kuće i ostale gluparije koje donose pare verovatno bi bile moje!
Nešto što je takodje karakteristično, a primetila sam kod mnogih sa kojima se naš trojac nekada davno družio je prioritet.
Kako je ko dolazio do nekih para, zaradom, štekovanjem, kradjom ili kako god, tako se prvo kupovao auto. Može biti bilo koji polovnjak, jer za nov auto treba prodati bubreg, samo da ima konje i kubikažu. Kao da je bitno koliko je konja u motoru, biznije je koliko konja sedi u autu.
Naravno, većina...
Mi koji krećemo od nule, prvo smo iznajmili stan. Naš trojac je delio svaki račun, dal za hleb dal za kiriju na ravne časti. Sledeći korak nam je bio stan, a Mini je došao na red tek kada sam za njega skupila novac.
A mogla sam sve da odjebem i kupim penthaus praznog trbuha.

Baš kao sada!
Creva mi zavijaju, pili smo, nešto sitno mezili, a rakija jer viski to realno jeste, mi struže želudac i opominje da treba, moram da jedem! Odmah...

Ali i da moram da spavam. Nakon dve kriške hleba i nešto nekakvog namaza iz Oskarove kuhinje, jedino sam mogla da zevam i zevam i rašrafim jebenu vilicu od zevanja.
Kapci su mi se polao spuštali, lagano, sasvim lagano i senke su preuzimale primat nad svetlošću.
U senkama igrali su likovi, igrale olalije i vile i demoni.... Svi su se držali u kolu, a u centru kola bila sam ja sa uperenim prstom svakog od njih.
Preljubnica.
Švalerka.
Podlica.
Sebična.
Prevarant.
Lažov.
Djubre.
Epiteti su se smenjivali, kolo oko mene se vrtelo, vrtelo, vrtelo, nigde nisam imala prostora da se provučem i pobegnem.
Opkolili su me sa svih strana i prstom upirivali svaki put me svojim izjavama gadjali u najbolnije tačke.

Ma jebite se svi, urlala sam, oni su se smejali i vrteli...
Jebite se, govorilala sam, ovo nije stvarno, ubedjivala sam sebe, njih, a bolelo je vraški.

Nudim ti izlaz, bio je glas koji sam čula, koji sam poznavala, ali nisam videla odakle dopire, jer kolo oko mene koje se igrali, bilo mi je sve bliže, skoro da su me svojim optužavajućim prstima mogli dotaći, svi oni.

Nudim ti beg, opet taj glas i ruke podižem da mu pokažem gde sam u krugu drugih koji mi se smeju i govore o meni najgore.

Nudim ti sve! - kriknuo je glas, a za njim čula sam i sebe kako ga dozivam...