Namiguša

Pogled s vrha

Već mi se peti put žali da mu je muka od serpentina kojima se penjemo. I da mu je muka od malog automobila. Trebali smo njegovim kolima. I da mu je skučen prostor. I da ne zna u kakvu nedodjiju ga vodim. I da njie mene nikada se ne bi uputio u ovakvu ekspediciju.
I posle dobrih četiri sati putovanja, stigli smo do sela.

Ostavim ga u autu, da mi se ne ispovraća kada oseti mirise štala i stoke, jer meni nije prvi put da sam ovde, a i nisam toliko svilena!

"Spreman da krenemo?", pitam ga kada se vratim u automobil sa ključevima kuće u kojoj ćemo biti.

"Zar ima još?"

Naravno da ima, Veliki štrumfe, nisi još ništa video, ali mu prećutim.

"Još malo", odgovaram i nastavljam vijugavim putem ka kućici visoko u planini, duboko u šumi.

"Stigli smi", objavim i pred nama je pogled sasvim suprotan o onog gde smo ranije tog jutra bili.

Ne, ovo nije urbanizovana brvnara, ovo je klasična planinska kuća, bez tekuće vode, bez struje, bez interneta, bez ljudi.

"Još malo i bio bi suviše redak vazduh!"

"Ne buni se, ti si taj koji je žrleo da podje. Iznesi stvari iz auta, moram da upalim agregat.

I morala sam. Da nisam, ne bi imali gde da spremimo da jedemo, ne bi bilo struje za sijalicu. Doduše, meni sijalica nije trebala, a postoji i plinski šporet u kući, ali sada nisam sama.

"Gde me vodiš?"

"Na kraj sveta jebem te u dupe."

"A voleo bi, priznaj. Samo, ja imam i onu drugu rupu koja se tebi ne svidja!"

"Ne seri, nego idemo, još malo i stižemo!"

Zar smo morali pešaka? Stvarno?

Mogli smo i kolima, ali gde ti je avanturistički duh?

Ostao sa željom da me pojede medved, dole u podnožju!

Prvi put me ovde doveo Nebojša, negde nakon mature. Imala sam slobodno nekoliko dana, pre nego što sam krenula da kelnerišem. Njegov je plan bio da me otrgne od sveta i proba da me ubedi da upišem studije. Nije uspeo u naumu, ali je svakako uspeo da me navede da se zaljubim u ove predele.
Zelenilo je bilo svuda okolo i nije mi smetalo dobrih dva sata pešačenja uzbrdo. Nije mi smetalo ni plus pedeset, jer ovde se nije toliko osećalo, sve dok smo prolazili kroz šumu.
Najmanje mi je smetalo što nema struje i vode, već moramo sami na agregat da palimo hidrofor nekakvog planinskog bunara i taj isti agregat koristimo za šporet, jer plina nije bilo. Nije nam ništa smetalo.
Imali smo mir.
Posle sam makar dva puta godišnje dolazila preko nedelje, da se odmorim. Da se izolujem od svih i svega, da napunim baterije daleko od vreve i žurbe života.
Svetlo mi tada nije trebalo, plin je bio dovoljan, a vodu sam donosila flaširanu. I konzerviranu hranu.
Sedela sam u mraku, satima, slušala zrikavce gledajući kako vatra pucketa, presrećna što mi je telefon nedostupan, što nema ko da me uznemirava.
Preko dana sam čitala ili jednostavno šetala sve dok ne stignem do najviše dostupne tačke i blagog zaravnjenog dela. Tu je bio postavljen kamperski sto, sa dve paralelane klupe, Nebojša je tvrdio sigurno za osam čoveka.
Nije daleko od istine, ali moglo je da se zgura i više.
Sedela bih za tim stolom, ručala i večerala, zavisno kada bih dolazila i puštala da me nosi pogled koji je preda mnome pucao.
Zimi je bilo drugačije. Tada bih založila Smederevca i sedela satima u toplini prizemne kuće čitajući sve dok se sveće ne ugase.
Ili ne bih čak ni čitala.
Samo bih ćutala i puštala misli da me nose.

"Gde lutaš?"

"Ručamo na brzinu nešto što je Oskar spakovao, pa te vodin na specijalnu večeru. Nadam se da si spakovao patike kako sam ti rekla"