Namiguša

Gukni, ako smeš

Za svako slovo uvrde po jedno izvinjenje. Za svaki dah proćerdan da se objasni, po jedna ruža, za svaki molećiv pogled više ni sam ne znam šta joj dugujem, a za izgubljeno poverenje, taj krhki dar meni na ruke darivan, dugujem joj sebe.

Da li je volim?

Nikako!

Jesam li zaljubljen?

Svakako da nisam!

Šta je onda ovo što me ovoliko muči da imam neopisivu želju prekriti asfalt pred njenom zgradom nakmekšim tkaninama, da po njemu korača?

Zašto imam neodoljiv poriv da je pratim i znam svaki njen potez, da proreknem sledeći i osigiram budući?

Zašto sada umesto da pregledavam listu o kojoj sam razgovarao s Milojkom, blenem kroz prizor i pitam se, ima li nade da mi oprosti?

Da li je sve izgubljeno?

Jedan jebeni dan je prošao, nemam pojma kako i gde, kroz dan sam se provukao poput kakvog pacova, stigao na posao, vratio se, zaspao i opet ustao.
Bezvoljno, poražen saznanjem da sam je povredio.
I to onako, žestoko!

Namiguša!
Pa šta i da jeste, ona je lepa žena. Zavodi samim svojim bitisanjem, nenamerno.
Osvaja svojom energijom, dobrotom koja isijava iz nje.
Pleni velikim srcem zaključanim za sve ostale do njenje porodice.
Namiguša!
Iskrena i topla... Jedinstvena...

A ja sam plitka budala, plića od svih onih guski koje sam šetao.
Ma i one su pametnije od mene.
Tačno su znale šta žele od mene, kako me žele! Znale su da dobijaju užitak, neku nadoknadu, a nadajući se da dobiju i mene u paketu, zdušno su se borile.
Ja ni to nisam uspeo da uradim, na prvu loptu, pokušao sam i uspeo sam da napravim sranje.

"Gospodine Zlatko, vaš otac me zamolio da vas obavestim da vaša majka organizuje prijem u četvrtak. Očekuje vas i vašu pratnju...", vergla Helga, tačnije Olivera, ali Helga mi je draže i dovodi me do ludila.

"Nije pratnja, već verenica. Ako im smeta, neka me ne očekuju. Tako ih obavestite!"

Dobio sam kec na deset, partija može da se završi samo u moju korist, ako ne zajebem idealne karte!
Razlog da joj pridjem danas je napravila moja majka. Da dovedem pratnju!
Grabim sako i zajebem sve svoje obaveze, jer imam razlog da odem kod Helene!

Kuckam Oskaru poruku, jer samo me on može spasiti gnevne žeme, a ima sva prava na to, da bude puna gneva.
Oskar, mislim da ne shvata ozbiljnost mog problema i umesto odgovora na poruku, prostog da ili ne, šalje mi smajlije! Smeje mi se majmun, nervira me i mislim da radi namerno

Je li u Dèsir, ponovo postavim pitanje i napokon stiže jebeno Da!

Zlatko, polako... Znaš šta ćeš joj reći? Izvini što sam ispao pizda? Oprosti što sam te uvredio? Smiluj mi se jer sam ispao smrad, nenamerno?

Prelistavam sve moguće i nemoguće dijaloge koji mi padaju na pamet, sve je besmisleno i sve je jadno spram onog što joj zaista želim reči...

Želim te za sebe...

Otvorim vrata Dèsir i Jeličin osmeh me zaslepi.

"Sto za jednog?"

"Došao sam da vidim Helenu!", odgovorim iz topa.

"Gospodjica Petrovska je zauzeta, a vi ste nepoželjni!", njen mi odgovor lepo kaže da su dveojke već podelile tajne.

"Gospodjici Petrovski priredjujem iznenadjenje!", blago namignem, te vidim kako Jelici na ramenu igra djavolak.