Namiguša

Pucanje zlatne tacne

Kao da mi se svet sveo na nekoliko prostih radnji, pri tom ni jedna od njih nije vodila nekoj produktivnosti.
U kući, vrteo sam se po krevetu ili garnituri želeći što pre da izadjem van kuće. Na poslu nisam mogao da se skoncentrišem, glava me je bolela kao da sam žena u pms-u, a kada bih otišao kod Une, jer Teodore nema ni na vidiku, jedva sam čekao da svršim i vratim se kući. Zašto?
Pa da bih se ponovo vrteo po krevetu, od dosade, verovatno!

Radna je nedelja u punom jeku i ono malo prijatelja sa kojima sam želeo da se vidjam, ja nisam. Želeo sam da se sklonim od površnosti jedno subotnje veče, a sam sam ispao površna budala, i sada kao da plaćam ceh odluke. U par dana, već sam totalno sjeban.
Unu jebem samo dok ima periku na glavi. Ne dam joj ni da mi popuši, a to tako dobro radi, jer onda iluzija da jebem malu brinetu bi se razletela i nestala kroz prozor.
Više ne snimam ni sise ekonomiste Anke, jer znam da njene sise nisu sisići koje ima brineta.
Zašto sise Anke ekonomiste?
Zato što ne izbija iz Vojinove kancelarije ni na sekund, a ja ne mogu da dodjem do njega. Mislim da će Vedrana jadna da popije šlog kada sastanak budem zakazao kući, uz večeru.
Možda da mi napravi prženice, uželeo sam se pohovanog hleba.

"Eva, draga, ona je još kod njega?", aludirao sam na Anku kod mog oca, a jadna Eva, dugogodišnja sekretarica mog oca smoreno je klimnula glavom.

"Čini mi se da više provodi vremena ovde, nego li u svojoj kancelariji, ali nema veze. Skoro sam i poziv morala ovde da joj prosledim", izigrava zgraženost, a ovamo se podsmeva. Znam šta joj je na pameti, i meni to isto dodje.
Samo što sam u glavnoj muškoj ulozi ja, ne moj matori.
Barem je nekakva brineta, sa plavim očima. To što je otrovna kao osoba, nebitno je kada se nasadi na uspravnog pitona.

"A da probaš da me najaviš? Od nedelje ne mogu da dosjem do reči, ako majci saopštim da je nedostupan, i iz kože će da ga izbaci, ne samo iz kuće"

Eva uzima telefon i proverava da li je moj otac slobodan. Potvrdjuje mi da jeste i polako krenem ka vratima.

...On je nedorasao za ovaj posao gospodine Vojinović...

Opa, Anka bi da bude Iznogud! E nećeš ga majci faćkalice!

Tip žena kog se užasavam, a koji je opet dobar samo za jedno. Za jebanje.
Kroz moj život su prošle mnoge takve kao što je perpametna, savršena Anka. Preko namigivanja i pušenja do neke povlastice. Konkretno, svaka je od njih imala benefit u novcu, nakitu ili tim sitnicama koje se mogu kupiti, ja nemam pojma čemu služe, a njima mnogo znače. Plitke kao tanjirići za torte, nalazile su dobro samo u tome. Zato i tvrdim da jedna ne može biti za sve!
Anka imam osećaj da će se iz mazne lepotice, što realno jeste, pretvoriti u karakondžulu onog trena kada shvati da kod Vojina nema toga. Može on da bude namćor prve klase, porodica, čast i poštenje su mu na prvom mestu... Dakle, ja!

Pokucam na vrata i glasovi utihnu...

"Dobar dan, Anka, dobar dan oče. Treba da razgovaramo", očima pokazujem ocu da mi treba nasamo, i on zna da je ipak nešto bitnije.
Anki vidim nije pravo, tako da me baš briga.
Otpratim pogledom njeno dupence u kratkoj suknji, piton blago psokoči, ali već je navikao da ga mami duga suknja. Ne, ove dupemrduše u minićima ni malo mu se ne svidjaju...

"Reci, Zlatko. Zašto si mi prekinuo konsultacije?"

"Zato što od nedelje nemam termin kod tebe. Ona zabit gde si me poslao? Ima kapaciteta i mislim da bi trebao da razmotriš sledeće. Grad je u razvoju, imaju neke ideje, ali im treba način snabdevanja. Tako da naš lanac od igle do lokomotive mu dodje idealan. Veruj, ako mi ne prihvatimo, uskoro će se utrkivati ko će pre."

"To je zabit, Zlatko!"

"Zašto si me onda poslao tamo?", već sam blago potrešen njegovim negiranjem dobre ideje, a sada počinjem da penim.