Namiguša

Dodji, čekam te

Kratka haljina da njome istaknem kratke mi noge, u dugačkoj izgledam kao klasična popadija.
Visoke štikle, jer drugačije bih mogla ljudima kroz noge da prolazim.
Kosa puštena, da se ne vide bore nastale zadnjih dana od namrštenog nosa i preplakanih noći.
Dašak parfema, da ostavi trag za mnom.
Nokti izliveni, crveni, dugi, na usnama crveni ruž i mislim da nema potrebe za bilo čime više, jer puder i korektor su prekrili sve što sam htela sakriti.

Moji gosti večeras su Gvozden i Nebojša, Jelica i Oskar. Ja sam njihov treći točak iako oni to ne govore.
Moji gosti večeras su oni koji su mi porodica i oni na koje mogu uvek da računam.

Mama i tata neće biti tu, razumem ih, jer ipak Draganu nije dobro, a Jasmina ne bi da ga ostavi kući. Anka ne želi da dodje, a i da dodje... Sigurno neće zateći ono što joj je volja.

Večeras se ne nadam ni Zlatku.
Od kako sam mu poslala mejl nije mi odgovorio, nije se oglasio, sigurno ni njemu nije bilo dobro.
Ipak, poznaje Anku, shvatio je mnogo pre mene na šta je tačno sve spremna, ne mogu da poverujem da je svesno spustio usne kojim je ljubio mene, da je spustio ruke kojim je milovao mene, na nju!
Ne verujem, nema šanse.
On jeste i kreten i budala. I samoživi skot, ali jedno znam.
Ako nije znao da je ona, ako nije znao da je uslikan, onda jeste tako...

Crveni tepih ovog puta nije postavljen na prilazu u Amore.
Ali ružine latice jesu.
Osvetljen diskretnim led panelima, kombinacija crveno crne, moje boje, došla je do izražaja.

Do hostesa stajao je klinac, malo razbacaniji, da oda utisak obezbedjenja, a konobari i barmeni su bili na svojim mestima.
Sva priprema u kuhinji je bila odradjena još ranije tog dana, pa su kuvari mogli bezbrižno da krenu...

Ako u opšte bude bilo gostiju...

"Devojče? Hoćemo li da puštamo muziku?", Stana je bila nestrpljiva da čuje prve taktove akustične gitare.
Lokalni garažni bend je svirao sve. Od Nirvane do Silvane zavisno od raspoloženja, a kada sma prvi put čula curu kako udara akorde akustične gitare, ostala sam zaljubljena u nju. I devojku!

"Za koji minut. Kada bude bilo osam, kreće muzika i dozvolu imamo do posle ponoći. Posle samo di džej. Jesu počeli da dolaze?", upitam zagledana u vrata iza nje, dok razmišljam o svojoj nepostojećoj šminci u improvizovanoj kancelariji.

"Prve goste već imamo. Hajde da ih pozdravimo..."

Švalerizam, kako je nazvao Zlatko novu turističku delatnost, u punom jeku. Tri para, ne baš unezverena, ali svakako rezervisana po pitanju diskrecije.
A ovde je diskrecija na prvom mestu.
Otvaranje je bez pompe, bez halabuke. Bez novinara na prvom mestu.
Znali su oni kojima je rečeno, ali na primer, nisam ni svojim roditeljima rekla tačnu lokaciju. Sada sam srećna zbog toga, jer oni bi rekli Anki, a Anka bi... Ko zna šta bi žena kreten uradila.

"Dobrodošli", obratim se parovima "Hvala vam što ste tu, što ste mi poklonili poverenje. Takodje, samo večeras će ulaz biti slobodan, u narednom periodu dobijaćete kartice sa kojima jedino možete ući. Nije problem ni u čemu drugom, jedino želimo da vaša privatnost ostane zaštićena. Neće biti novinara, nema fotografisanja i manje više, nadam se da neće biti ni problema!"

Nisam očekivala ništa drugo do klimanja glavom, tako da me je iznenadio jak aplauz.
Večeras jedini gosti sa strane biće Gvozden i Nebojša, Oskar i Jelica spadaju pod menadžment, tako da zaista privatnost je na prvom mestu.
Milojko se nije plašio novinara i gadnih paparaco glodara, ali ja nisam želela da mi to rastera goste. Zato sam i došla na ideju, kada uzimaju ključeve svojih brvnara, dobiće i ključ kartice za ulaz u restoran. Barem vikendom. Ostalim danima biće apsolutno slobodan ulaz, a tada nema švalerizma, u tolikoj meri.