Namiguša

Oproštaj

Poslednja torba vraćena je u Minija i u ovom trenutku ne znam gde mi je kuća. Da li je to brvnara, da li je to stan koji sam izdala, da li je to naš stan ili u krajnjem slučaju, nužna četvrtina porodične kuće. Onaj majčin deo u kome još ima prava da boravi za života.
Anka je došla kod nje sa idejom o prodaji kuće i relano, sa svojim imetkom može da radi šta želi. Jasmina je neće u tome sprečiti, to je sigurno, ali makar malo ljudskosti, da joj da vremena da se snadje, da pronadje svoje mesto pod ovim nebom. Prodaja porodične kuće bi za mene značila gubitak identiteta.
Ne odredjuju nas matrijalne stvari, odredjuju nas ljudi, postupci i uspomene.
Kuća obiluje uspomenama, iz maltera skoro da izbija smeh dve devojčice koje odrastaju.

* Kakvo je stanje?

* Pobeguljo! Stanje je takvo da bih ti savetovao da odeš u vaš stan. Stižeš za neka dva sata i mislim da će do tada sve biti koliko toliko normalno!

* Oskare, o čemu pričaš?

* O tome da treba ispratiti Anku iz grada. Zlatko je rešio da se pozabavi time. Izvini, podbacio sam.

Znam da je obećao mom ocu da će Anki objasniti kako se sa sestrom postupa, ali nema šta da se izvinjava. Ništa nije njegova krivica.

* Pričaćemo kad se vratim i kada se izvinim Zlatku. Zasrala sam, zar ne?

Ostavio je da moje pitanje visi u vazduhu, samo se smejao.
Jesam zasrala za medalju!

Izgovori, izgovori!
Mogla bih slobodno reći da sam pobegla jer nisam znala kako se u vezama ponaša. Jedna veza, nekoliko seks kombinacija i jedno švalerisanje. Eto koliko ja znam o tome biti u vezi.
Nigde kompromisa, nigde ljubavi, nigde poštovanja. Sve je bila sama fizika.
S druge strane, ni Zlatko se nije proslavio u životu sa vezama, pa se izgleda bolje snašao od mene.
Ili me više voli nego ja njega?

Sve su to izgivori, ne postoji jedan valjani razlog za otići i nestati.
Naročito sad.
Ko sam ja da odem tek tako?
Niko.
Još manje, ko sam ja da izbegnem razgovor sa Zlatkom.
Ako je ljut na mene, moraće to da mi kaže. Da ljutnju proguta ili da se rastanemo.
Volela bih da je iskali, da mi kaže, opsuje ili se izdere, ne želim da je potisne, da možemo napokon kao ljudi da krenemo dalje!

Vozim... Vozim polako jer više nema svrhe paliti gume.
Nema ni razloga.
Ako ga zateknem u našem stanu, zatećiću ga. Ako ne, sačekaću.
Moram mu reći da će postati otac, mora da zna, da sazna od mene.
Ne od Oskara ili Jelice, već od mene.
Nije samo red da tako bude, tako osećam da mora biti.

* Jesi stigla?

* Jesam. Gde su moje bajadere?

* Možeš večeras da dodješ po njih, u zamrzivaču su.

* Jebo te, napolju je kao u Sibiru, ti ih guraš u zamrzivač! Stavi na tetasu, ludačo!

* Ne mogi na terasu, tu mi je kupus!

Prekinem vezu, ne želim da slušam o Jeličinom kupusu dok pokušavam da pronadjem ključeve od stana.
Nadam se da nije promenio bravu u ova šest dana, nadam se da...

Ma ne znam ni sama čemu se nadam. Moje bubice su mislile da sam pametnija sama. Da mogu sama da prebolim bol koja me tišti, da mogu da se održim na pvršini i ne potonem.
Imala sam osećaj u jednom trenu da mi je Dragan sam poslao bovu za spašavanje. Da su se nekako poklopili njegovi zadnji dani i da je sve to jedna velika božanska kompenzacija.

Miris povetarca s mora zapahnu me sa svim aromama meni odavno poznatim. Stan je ostavljen uredan, sredjen, mirisajući na nas, na dom.
Na nešto što smo zajedno započeli, sada je bilo potrebno da nastavimo.
Ponovo se osvrćem oko svoje ose, samo što ovog puta ne posmatram uglove sa strepnjom, već sa nadom da za nas možda i krenu mnogo lepši dani.