52 slučaja

D♦️

Mašta je moćno oružje. Može da stvori čitav novi svet u kojem je sve onako kako mi želimo. Podstiče nas da razvijamo kreativnost i omogućava nam da gledamo na stvari onak kako niko drugi ne bi.

Naši roditelji nas još od malena uče da razvijamo maštu. Potkrepljuju je pričama, legendama i bajkama o izmišljenim stvorenjima, mestima i događajima. Uče nas da verujemo da je sve moguće.

I dama karon je verovala u to.

Dok je bila još samo malo nevino dete, koje na sve posmatra sa divljenjem i oduševljava se novom, obožavala je da gleda svet na sebi svojstven način. Svaku devojčicu iz vrtića zamišljala je kao princezu. U svom umu je pisala njihove priče, prokletstva, i pronalazila rešenje za svaki njihov skriveni problem. Nalazila im je prinčeve, vitezove i štitonoše.

Njoj je mašta pomogla da prevaziđe mnoge teške situacije, i ona je želela da i drugima pokaže čar tog neobičnog stanja svesti, koje liči na san, ali je mnogo dublje i misterioznije od toga.

U svom rodnom gradu, svakoga dana, provodila je sate pripovedajući izmišljene događaje, koji su zadesili nekog od sugrađana ili zmaja, koji živi skroz u drugoj zemlji za koju niko nije siguran kako se tačno zove, ili neku sirenu, koja se svake večeri igra u fontani na trgu, a ujutru se sakrije, jer ne voli dnevnu svetlost.

Tako je, jednog dana, osmislila i priču o vili, koja posećuje dečije domove, uzima jedan od njihovih crteža, koji joj se najviše dopada, i na njegovo mesto im ostavlja slatkiše.

Deca su je radosno slušala i stalno zapitkivala kada će ih vila posetiti, a dama karon je, da bi još više podstakla mališane da veruju u moć mašte, odlučila da sama postane ovo magično nepostojeće stvorenje.

Svake godine, činila je isto. Krišom je posećivala domove svojih mladih komšija i ostavljala im bombone, čokoladice i lizalice, kojima su se oni uvek radovali.

Iako nisu znali ko je prava vila, divili su joj se i voleli je, a njihovim roditeljima ostala je u sećanju samo kao šašavi provalnik i kradljivac dečijih radova.