Žar poljupca

-briga-

Časova vise nisam imala i bila sam slobodna ostatak dana. Uzimam knjige iz ormarića i stavljam ih u svoj ruksak.
Zatvorim ga i pogledam u suprotnu stranu. Imam šta i vidjeti. Markus i Ema. Njih dvoje kako se ljube. Mora da su opet u vezi. Helena dođe do mene i lagano me udati po ramenu.
Helena:„Ne kontam, kako joj se može vratiti. Ali koliko puta ga je samo prevarila."
Sara:„Ne kontam ni ja."
Rekla sam i slegnula ramenima. Prođem pokraj njih i izađemo iz zgrade.
Sara:„Ali za to varanje se možemo složiti."
Helena:„Sljedeće dvije sedmice nema predavanja."
Sara:„Nama nisu ništa rekli. A zašto?"
Upitam je i stanemo. Ona pogleda u drugim smjeru i opet vidimo isti slučaj od malo prije. Samo je ovaj sa Alexom i nekom djevojkom.
Sara:„Stvarno ga voliš?"
Stanem ispred nje i očima joj vidim suze. Defintivno ga voli. Poznajem je toliko dobro. Samo je zagrlim i ona zajeca. Glavu spusti na moje rame i još jace me zagrli. Dlanom je pomilujem po kosi i ona prestane sa jecanjem. Podigne glavu i ja joj obrišem suze vrhovima svojih palčeve.
Helena:„Hvala ti, Saro."
Sara:„Nema na čemu."
Helena:„I kako da ja preživim ovo?"

Slegnem ramenima i krenemo prema mojoj kući.
Sara:„Hajde da ne idemo prvo kući, nego da odemo na kafu."
Helena:"Sve mi jedno. I onako nisam dobre volje."
Sara:„A da ti ideš kući, nisi dobro."
Helena:„Možeš li sama?"
Klimne glavom i zaustavim taksi Heleni. Uđe u niega i mahne mi. Namsijem se i uzmem telefon i slušalice. Upalim pjesmu i uđem jedan od kafića. Smjestim se za stol i naručim capucino. Konobar donese i ja se zahvalim. Gledala sam kroz prozor.

Vrijeme je danas lijepo, inače je kiša. Sunce je svojim zrakama probijalo kroz prozore i obasjavalo lica ljudi. Ljudi koji su bili sretni, smijali se i radovali. Ispijem gutljaj capucina od vanilije i napravim jedno „mhmm".
Iz ruksaka izvadim knjigu koju sam uzela iz biblioteke. Čitala sam i pila capucino.
Markus:„Znači ovdje si?"
Prepoznam njegov glas i sjedne preko puta. Stolica blago zaškripi i ja se naježim.

Sara:„Znaš, počeo si me nervirati. I to jako."
Rekla sam i presavila početak stranice, poklopila knjigu i ostavila je na stol.
Markus:„A zašto te nerviram?"
Upita me sa polusmijehom i meni dođe da mu puknem šamar. Počeo me nervirati i to jako.
Sara:„Nisi prirodna pojava, nego neprirodna."

Klimne glavom i pogleda kroz prozor. Skrenem pogleda na njegove lice koje je bilo objasjano sunčevim zrakama. Skeniran njegovo lice tražeći manu ali nema je. Jebeno je savršen. Pogleda skrenem na njegove usne. Gledala sam...Gledala sam u njegove usne.
Markus:„Da li saznala zašto se ne ide na fakultet?"
Odmaknem glavom i on me samo pogleda, te nastavi.
Markus:„Ide se na neku ekskurziju, šta ja znam."
Sara:„Ja ne idem."
Markus:„Zašto?"

Sara:„Jer mi se ne ide. Svaka ekskurzija završi grozno."
Markus:„Saro, hajde molim te. Neće biti alkohola."
Sara:„Nije problem alkohol, nego..."
Ostatak je ostalo visiti u zraku. Nisam mogla rečenice završiti.
Markus:„Nego? Da li je nešto oko sjedenja ili slično?"
Odmahne negativno glavom, jer nije ništa od toga. On je. Kada je u blizini mene, dođe mi da umrem.
Markus:„Sari, sto god da jeste, ja ću biti uz tebe."
Spustim glavu jer sam bila crvena. On pruzi ruku preko stola i blago podigne moju glavu.

Markus:„Hej...kaži mi."
Sara:„Strah me. I sam znaš šta je bilo na prošloj ekskurziji."
Tiho sam progovorila i njemu se česljut stisne.
Markus:„Ovaj put se ti neće dogoditi."
Sara:„Kako možeš znati?"
Markus:„Bit ćeš sa mnom u sobi. Ne brini se."
Jebote....nekad znati toliko pažljiv, a nekada toliko govno.