"Privlačan"

1. deo

Pogledala sam je i ponovo smo počele da se smejemo. Bilo je to jedno sasvim obično letnje veče, koje sam kao i uvek, jer nisam imala dečka, delila sa svojom najboljom drugaricom Lu. Naravno, čak i da ga imam, ona će mi uvek biti broj jedan. Kada mi je najviše trebao savet, zagrljaj ili iskren osmeh, ona bi mi sve to ne sebično poklonila.

 Lu:"Šta misliš, da l će, već jednom, onaj debil Sebastian da  shvati koliko mi se svidja?"

Sebastijan je dečko koji je završna godina srednje i živi u svom nekom svetu. Visok je, ima zelene oči i moja drugarica je previše zainteresovana za njega. Jedini problem je što on to ne primećuje ili se bar pravi da je tako. Nas dve nismo popularne kao ta grupica, oni koji misle da su bolji od drugih, ali jedino po čemu se izdvajaju jeste manjak inteligencije i loš stil za oblačenje. Nikada mi neće biti jasno kako ona uopšte vidi nešto dobro u njemu, dečko je grozan prema svima, osim prema sebi.

Ja:"Ne znam Lu. Možda je toliko glup, da mu čak i nacrtaš on bi se pravio da ne shvata crtež."

Nasmejala se i ostala sa mog ramena, te me udarila u isto.

L:"Zla si, pa ne mogu svi da budu pametni kao ti draga moja. "

Počela sam da se smejem. Ne skromno ću reći da je u pravu, najbolji sam učenik treće godine.

L:"A ti, hajde nadji nekog, dosadno je kada samo ja pričam o momcima a ti se praviš luda"

Znala je da posle mog, sada već bivšeg dečka, nisam zavolela nikoga. Bilo mi je teško bez njega ali sam se vremenom navikla.

Ja:"Moraš da znaš, ne smeš da trošiš svoje boje na nekog ko je daltonista"

Rekla sam i ustala sa zemlje na kojoj smo sedele do tog trenutka. Obrisala sam svoju zadnjicu i zavezala jače duks oko svog struka.

L:"Vešto si izegla odgovor, uvek imaš nešto filozofski da mi odgovoriš i onda se zbunim!"

Pričala je smejući se, te me je sustigla i uhvatila pod ruku. Šetale smo do kuće, živele smo blizu i nismo se razdvajale od kada smio se prvi put srele.

Ja:"Ovde se rastajemo"

Zagrlile smo se jako i odmakle.

L:"Vidimo se sutra, u 7:45h , nemoj da kasniš Makena!"

Uvek me je imenom zvala samo kada je bila ozbiljna i kada se trudila da bar tako izgleda.

Poslala sam  joj poljubac i polako ušla u kuću, ako se moji probude, mrtva sam.

Ušunjala sam se na sprat i zatvorila vrata. Naslonila sam se na ista i upalia svetlo. Srce mi je stalo kada sam tu videla svog brata Nou, kako leži na mom krevetu i čita neki moj ženski časopis.

Ja:"Šta to radiš jebote, gledaš da mi srce stane?!"

Protegao se i spustio je časopis na sto.

N:"Gde si do sada, čekao sam te da ti kažem da neću moći da te vozim ujutru u školu."

Ja:"Mogao si da mi pošalješ poruku, a ne da blejiš kao duh u mojoj sobi, u mrklom mraku!"

Ustao je i krenuo prema vratima.

N:"Pa ne bi videla poruku, jer si mi mutirala čet"

Nasmejala sam se jer je bio u pravu, kuckao je poruke i slao gluposti, pa sam se rešila obaveštenja.

Ja:"Hvala ti, da me nisi sačekao, verovatno bih ustala kasnije za školu, tek tada saznala da ne možeš da me voziš i onda zakasnila"

Nasmejao se te napustio moju sobu i ostavio me da se sredim za spavanje.