Ubedjivala me je da se obratim direktoru ili bar profesorci zbog stanja moje ruke, ali sam ipak odlučila da jedino odem doc doktora. Užasno me je bolelo, pa je svakako bolje proveriti. Lu je išla sa mnom do školskog lekara gde smo čekale malo duže od očekivanog.
Dr:"Izvolite, gospodjice."
Pokazao je rukom na svoju ordinaciju te sam klimnula glavom i zauzela mesto preko puta njegove stolice.
Dr:"Šta vas muči?"
Upitao je već spreman da kucka izveštaj na svom laptopu.
Ja:"Povredila sam ruku i jako me boli, mislim da sam nešto istegla"
Dodala sam ispruživši je ka njemu. Polako je uhvatio i na najmanji dodir su mi suze polazile od bola koji je to izazivalo.
Dr:"Moraćemo da snimimo ruku, plašim se da je nešto slomljeno. Da li možeš da pomeraš prste?"
Bio je u pravu, zbog bola nisam želela da ih pomeram ali sam sada shvatila da to svakako nije moguće. Da li je realno da je jednim stiskom umeo da mi polomi kost u ruci?
Čekala sam snimak koji sam obavila pre tačno 13 minuta. Doktor me je pozvao da udjem unutra te mi je pružio snimak moje ruke.
Dr:"Kost ti je naprsla, moramo da fiksiramo ruku"
Pobesnela sam na sebe u momentu, kako sam ovo sebi dozvolila. Zašto se nisam otrgla ili mu rekla da me boli, izgleda sam bila previše uplašena i ljuta da bih to uvidela. Ili samo nisam želela da me vidi ranjivu, mislila sam da bi ga to usrećilo.
Ja:"Koliko dugo ću morati da nosim gips?"
Srećom, bila je to ruka s kojom nisam pisala, tako da ću i dalje moći da učim normalno. Ante bolje da mi ne izlazi na oči, kakav bezosećajni idiot.
Gips mi je stavljen i sada mi je zglob teži nego celo telo. Lu je odmah izvadila marker i potpisala se, kako ona kaže, s njenim imenom na njemu, izgledaće manje ružno. Oraspoložile su me njene smešne izjave.
Školom se brzo pročulo da m je ruka slomljena na jednom od časova, još se našao neki pametnjaković koji je svima preneo da smo na terenu bili samo Ante i ja i da je on vikao i pritom stiskao moju ruku. To je bilo tačno, ali nisam želela da se oko toga diže tolika panika, nit sam želela da čujem njegovo ime, ikad više.
Pakovala sam svoje stvari u ormarić kada mi ga je neko zatvorio ispred nosa. Pogledao me je ozbiljno, te je pogled zakovao za moju ruku.
A:"Ja sam ti to uradio?"
Zagrizla sam obraz kako ne bih burno reagovala i kako ne bih dovela sebe do momenta gde mi je gips na još nekom delu tela.
Ja:"Ne, previše slušaš glasine"
Dodala sam nezainteresovano. Približio mi se još više.
A:"Ne moraš da lažeš. Sam odgovaram za svoje postupke"
Nasmejala sam se cinično i pogledala ga direktno u oči.
Ja:"Znaš, bolje bi bilo da osetiš kajanje zbog svojih postupaka nego da uvek pravdaš iste. Učini mi i ne obraćaj mi se više"
Prošla sam pored njega dok me je on besno gledao, izgleda da njemu treba mnogo više od jedne slomljene kosti da bi osetio kajanje.
YOU ARE READING
"Privlačan"
Teen Fiction"Nekako si.." nije mi dopustio da završim, već je prišao korak bliže meni. "Šta sam ja to" upitao me je, a meni su od njegovog pogleda samo žmarci prošli telom. "Privlačan" dodala sam tiho.
