Prošlo je 3 dana i ruka mi je zvanicno malo bolje. Nisam mogla da spavam zbog bolova ali sam uzimala lekove. Mojima sam objasnila da sam pala pri košarci, nije bilo teško poverovati jer sam jako smotana. Stigla mi je poruka od Lu.
L:"Danas idemo u klub, ne zanimaju me izgovori . Čitaćeš knjige neki drugi dan, ocene su ti super i psa može da prošeta tvoja majka"
Nasmejala sam se jer je tačno znala sve moje izgovore koje sam koristila kada mi se nije izlazilo napolje. Doduše, ne napolje, ja volim prirodu ali ne u klubove, na žurke, splavove. Pošto nisam planirala da bilo šta drugo radim večeras, osim možda da pogledm seriju na Netflixu rešila sam da pristanem. U medjuvremenu Noa je pokucao na moja vrata. Naravno nije sačekao da mu dozvolim ulaz već je uleteo u sobu kao da mu život zavisi od toga. Prvo kucanje a onda ovakav upad, pa da i policija treba da ima ovakav pristup, prvo pokuca pa razvali vrata.
N:"Sestrice!"
Povikao je i bacio se na mene.
Ja:"Šta je sada, daviš me Noa"
Rekla sam dok sam pokušavala da ga sklonim sa sebe, bio je previše težak.
N:"Dobio sam nov posao, onaj što sam ti pričao"
Ushićeno sam počela da vrištim i da ga grlim. Mesecima je radio na projektima kako bi ga ta firma primila.
Ja:"Ne mogu biti ponosnija!"
Grlili smo se i onda je naglo ustao.
N:"Biće mi čudno kada odem"
Pogledala sam ga začudjeno, gde to on ide.
Ja:"O čemu ti to?"
Upitala sam radoznalo.
N:"Firma za koju ću raditi je u Danskoj"
Knedla mi je stala u grlu a suze polako počele da naviru. Kako se ni jednog momenta nisam zapitala, kako je moguće da jedna naša firma toliko novca nudi. Kako ću ja bez njega, priznajem tukli smo se mali milion puta ali on je moja najveća podrška, moja najveća sreća i osoba koja me je uvek čuvala od svih. Zagrlila sam ga jako i dopustila sebi da se istinski rasplačem.
N:"Ne plači malecka, pa dolaziću kući, obećavam!"
Ništa neće biti isto bez njega, znam to ali opet moram da ga pustim da napreduje, jedino tako će imati život o kom sanja. Jednostavno, desiće se u životu da ćete morati da pustite neke osobe da odu od vas, privremeno ili zauvek, da bi one bile srećne i da bi ustvari sledile svoje snove, da nadju ovo što im je sudjeno.
Primirila sam se i shvatila da ovaj momenat treba da se proslavlja, nema mesta suzama. Dobro, ima, ali sačuvaću ih za kasnije.
Ja:"Kako su mama i tata ovo prihvatili?"
Upitala sam dok smo sedeli u dnevnoj sobi i čekali naše.
N:"Dobro, ustvari, ponosni su i baš su srećni"
Uzela sam čaj sa stola koji je već ohladio.
Ja:"I ja sam ponosna Noa, samo ćeš mi puno nedostajati"
Gadjao me je jastukom i počeo je da se smeje.
N:"Ne brini, nisi me se otarasila tako lako"
Pogledala sam ga namrgodjeno a pokušavala sam da ne počnem da se smejem, što izjavi a što čaju koji je završio na mojoj majici. Sreća u nesreći jeste ta što sam dopustila da se čaj ohladi, kao i inače.
Videla sam da je već 18:45h tako da je to bio znak da moram da počnem da se spremam, inače će me Lu ubiti i prekratiti mi muke.
ESTÁS LEYENDO
"Privlačan"
Novela Juvenil"Nekako si.." nije mi dopustio da završim, već je prišao korak bliže meni. "Šta sam ja to" upitao me je, a meni su od njegovog pogleda samo žmarci prošli telom. "Privlačan" dodala sam tiho.
