☆𝘜 𝘙𝘜𝘒𝘈𝘔𝘈 𝘔𝘈𝘍𝘐𝘑𝘈Š𝘈☆

~Ništa nije gotovo~

SUTRADAN UJUTRO

Budim se ujutro pored njega dok on još spava.

Gledam u njega i razmišljam.

Ne možeš da se rodiš dobar ili loš.

Postaješ to kroz život.

Svatko bira svoj put, a Ognjen je očito izabrao krivi. Zbog čega? Ne znam.

Što se tiče mog brata... pokušavala sam da ga izvedem na pravi put, ali je očito otišao krivim otkad me nema.

Samo znam jedno, a to je da nikad nije kasno za izvesti osobu na pravi put.

Mama mi je trudna, a ja sam jednu tako divnu vijest morala da saznam od Ognjena i naravno da nikako ne mogu do nje kao ni do brata. Bolje rečeno, ne mogu do nikoga.

Odjednom naglo ustanem iz kreveta i odem u wc jer mi je došla muka za povraćanje i da, naravno da sam povratila...

"Probudim se pa zatim momentalno čujem i vidim Elu u wcu kako povraća jer je ostavila otvorena vrata." Napravi i pomisli Ognjen u sebi.

"Ela?" Čujem Ognjena koji izgovara moje ime jer se očigledno probudio.

"Mm?"

"Jesi dobro?"

Stala sam sa povraćanjem pa sam zatim izašla iz wca.

"Ma jesam... vjerovatno samo povraćam od stresa. Mislim... nema šta drugo da bude u pitanju osim toga."

"Ne znam Ela, nisam doktor, jebiga, ali svakako ne bi bila loša ideja da te pregleda."

"Mislim da nema potrebe za tim, ali dobro."

"Ja mislim da itekako ima potrebe. Zovem ga za par dana, samo da znaš."

"Dobro Ognjene, zovi ga onda. Ja ionako nemam pravo da se bunim." Nadrkano odgovorim.

"Ela nemoj da mi se drkaš tu sad kao nešto ajde, nerviraš me. Reci mi, kako da ga ne zovem? Povraćaš već duže vrijeme jebote."

"Ognjene rekla sam ti već da ga zoveš ako baš toliko hoćeš, ali to je vjerovatno samo od stresa i da, povraćam već duže vrijeme jer je svaki dan neko novo sranje."

"E pa jebiga, ja tu ne mogu ništa."

"Možeš da me pustiš da odem odavde."

"Zaboravi na to. Nema šanse, a sad malo odmori ajde."

Prevrnem očima pa zatim legnem u krevet.

"Ela ne prevrći mi očima! Jel ti jasno?!"

"Dobro GoSPOdiNe, neću da vam prevrćem očima ako vam to toliko smeta." Kažem sarkastično i nadrkano u isto vrijeme.

"Da smeta mi i bolje za tebe da mi ne prevrćeš očima! Ajde sad odmaraj tu i ne zajebavaj se previše sa svojim životom jer me već užasno nerviraš!"

A ti mene kao ne nerviraš debilu.

Ma naravno, ti si savršen i super se ponašaš prema meni.

Jao... trenutno pucam po živcima u sebi, ali znam da ako išta više krivo kažem da sam itekako najebala.

On je u tom trenutku ustao iz kreveta i krenuo ravno prema vratima od sobe.

"Gdje ćeš ti sad?" Upitam ga.

"Nebitno. Ajde ćao." Odgovori mi pa zatim samo krene da otvori vrata kako bi izašao iz sobe.

"Lijepo sam te pitala gdje ćeš, ali ako ti je toliko teško da mi odgovoriš na to onda ni ne moraš."