☆𝘜 𝘙𝘜𝘒𝘈𝘔𝘈 𝘔𝘈𝘍𝘐𝘑𝘈Š𝘈☆

~Više nisam svoja~

TJEDAN DANA NAKON

Opet se budim sama u istoj sobi.

Već se tjedan dana oporavljam od svega, ali sam i u ovih tjedan dana također povraćala i umirala od bolova.

Hvala bogu da mi je sad napokon malo bolje.

Lika sa fantomkom sam viđala skoro svaki dan zbog njegovih želja, ali nije bio toliko grub prema meni jer je znao da povraćam i da me boli.

Nema ga već dva dana, ali ne znam zašto.

Sama sebi postavljam pitanja na koja ne znam odgovor.

Zašto mi je Ognjen ovo napravio?

Priznajem. Iznervirala sam ga i naljutila puno puta. Posebno zadnji put kad smo se posvađali, ali to nije razlog da mi napravi ovo. Uostalom, i ja sam imala puno razloga da se ljutim na njega, i to doživotno, ali očito moji osjećaji nisu bitni.

U sobu odjednom upada Aleksa koji je skoro razvalio vrata od brzine kojom je ušao u sobu.

"Ajde kreni!" Ljuto dobaci.

"Gdje? Šta? O čemu ti?" Zbunjeno upitam.

"Ne postavljaj puno pitanja nego kreni da se spremaš!!"

"Am... da spremam šta? Sebe? Stvari?"

"Sebe kreni da spremaš glupačo jedna!! Sebe! Koje jebene stvari?! Samo obuci nešto jebote!"

Brzo krenem da obučem nešto jer vidim da je on poprilično nadrkan, a ja sam ovih tjedan dana bila u kućnom izdanju. Spremala sam se samo kad je dolazio lik sa fantomkom, a ostatak vremena sam većinom bila u pidžami kao i sada jer sam do maloprije spavala.

Spremam se što brže mogu, ali me Aleksa stalno požuruje.

"NE NERVIRAJ ME NEGO KRENI VIŠE!" Prodere se i ljuto dobaci.

Uplašila sam se pa sam iste sekunde krenula za njim.

Grubo me uhvatio za ruku i odveo do nekog auta.

Ugurao me u gepek pa mi je zatim zavezao ruke i noge.

"Sad me dobro slušaj. Jedan krivi potez i mrtva si. Jel jasno?!" Oštro je dobacio i upitao me.

U tom trenutku sam samo odjednom počela da plačem. Gledala sam ga sa strahom i suzama u očima.

"PITAM TE NEŠTO!! JEL JASNO?!"

"Mhm..." Uplašeno sam kimnula glavom par puta.

U tom trenutku je sekundarno stavio povez preko mojih očiju, a na moja usta je grubo zalijepio traku.

Čula sam kako je odmah nakon toga zatvorio gepek pa je zatim i on sam ušao u auto.

Ne mogu ništa da vidim, ali bar mogu da osjetim i da čujem.

Odjednom je upalio auto i krenuo da vozi.

Sad sam i uplašena jer mi ništa nije jasno. Sve se desilo tako brzo, a činjenica da sam ja u gepeku sa zavezanim rukama i nogama, povezom na očima i trakom na ustima nije baš toliko divna. Trenutno ne znam šta sve mogu da očekujem.

PAR SATI NAKON

Vozimo se već neko vrijeme jer auto nikako nije stao.

Nemam pojma ni gdje idemo, a ni u kojem pravcu. Ne znam apsolutno ništa.

U tom trenutku auto odjednom naglo stane.

Ništa ne mogu da vidim zbog poveza na mojim očima i zato što sam u gepeku, ali čujem kako su se vrata od auta prvo otvorila pa zatim zatvorila zbog grubog lupanja tim istim vratima.