Slepa ljubav《✔》

《2》

Martin se po prvi put osmehnuo. Otkrio je svoje bele zube kojima je falilo dva mlecna zubica.
Martin:Pricaj mi jos o njemu. Kako izgleda?-Zbunjeno ga je pogledala.
Alina:Zasto?
Martin:Da bih mogao da ga zamislim.-Ona ga je ozbiljno pogledala.
Alina:Ti ne vidis drvo?
Martin:Ne vidim ni tebe. Ne vidim nista.
Alina:Ka-ko?-Promucala je tiho da ju je jedva cuo. Njene reci su mu zvucale tuzno, iznenadjeno.
Martin:Takav sam od nesrece, slep.-Jednostavno je rekao kao da prica o sasvim uobicajenoj stvari. Njoj nije bilo svejedno. Cinjenica da on ne vidi njenu kucu, da ne vidi drvo iznad njih i da ne vidi nju....bolelo je to.
Alina:Kako onda znas da je drvo najlepse u ovo doba godine? To si rekao danas.
Martin:Mama mi cesto cita price. Iz njih ucim neke stvari koje ne mogu da vidim. Znam da drvece cveta svake godine u ovo doba, znam da je svaka vocka najlepsa sad.-Pogledala je u krosnju i osmehnula se.

Alina:Stvarno je lepo.
Martin:Zeleo bih da mi je opises.-Alina se zakikotala i odlucila da to i uradi. Kao i svako mastovito dete ustala je sa cebeta i stala ispred Martina. On je nije video, ali je osetio njeno prisustvo.
Alina:E pa ovako. Ima debelo stablo, veoma debelo. Korenje malo izlazi na povrsinu oko njega, ali to je verovatno zbog starosti. Krosnja je jako gusta i puna cvetica. Cvece je belo i ima male roze sare.
Martin:Kako izgleda bela boja?-Alina se zbunila.
Alina:Pa ne znam. Isto kao sneg.
Martin:Ali ne znam kako izgleda sneg.-Alina je tiho sela na cebe i tuzno gledala u njega.
Martin:Tu si?-Klimnula je glavom, a onda se setila da on ni to ne vidi.
Alina:Jesam.-Tuzno je izgovorila.

Martin:Nisi mi rekla kakva je to bela boja.
Alina:Ja ne znam da ti odgovorim.-Martin je tuzno pogledao.
Martin:Razumem. Boja ne moze da se opise, boja je stvar s kojom se druge stvari opisuju. Zar ne?
Alina:Da. Zbog toga je nemoguce da ti opisem drvo.
Martin:Razumem.-Martin je tuzno prosaputao shvatajuci da on ne zna boje. Da nikad nece videti tu belu i rozu boju.

Alina:Martine, nemoj da te to brine. Ima mnogo drugih stvari koje mogu da ti opisem.
Martin:Ali ne mozes moju najdrazu stvar.-Stavio je ruke u oko kolena i spustio glavu.
Alina:A sta kazes da ti opisem loptu?
Martin:Okrugla je i moze biti gumena. Znam to.
Alina:Zao mi je sto ne mogu da ti kazem sta te zanima.-Krivila je sebe sto ne ume da mu objasni, a ne njega.
Martin:Nisi ti kriva sto nesto ne moze da se opise.
Alina:Ali ja cu ti to opisati.
Martin:Kako?-Alina je ustala sa cebeta i stala ispred njega.
Alina:Pada mrak, ali do sutra cu naci resenje. Mora postojati nacin za to. Jednostavno mora.

Martin:Zasto se trudis toliko oko toga uopste? U redu je sto ne mozes da mi objasnis to, meni ne smeta.
Alina:Ali ti zasluzujes da znas kako izgleda tvoje omiljeno drvo, ja cu ti to i docarati!!-Povisila je ton i lupila nogom o zemlju.
Alina:Vidimo se sutra u devet ujutru.-Povikala je i otrcala. Nije ni sacekala da joj Martin odgovori.

Martin je polako ustao i uhvatio se za drvo. Cim je osetio tvrdu koricu znao je da je odmah iza stabla ograda. Uhvatio se za nju i krenuo uz pomoc nje ka kuci. Zamisljao je razne stvari u beloj boji. Jedino sto je mogao da zamisli jeste cvet, koji je takodje bio od njegove maste, i crnu boju. Crna boja mu je jedino bila poznata.
Cim je dosao do ulaznih vrata pokucao je kako bi neko dosao po njega i pomogao mu. Vrata mu je otvorio tata.

Marko(tata):Dosao si. Jesi li gladan?
Martin:Nisam. Umoran sam.-Njegov tata ga je uzeo u narucije i poveo ka kupatilu.
Marko:Idemo da se istusiramo, nakon toga ces jesti i idemo da spavamo. Moze?
Martin:Moze.-Skinuo je Martina do gole koze i ubacio ga u tus kabinu. Pustio je vodu koja je prijala njegovoj kozi i polako ga istusirao.

Martin:Mogu li se opisati boje?-Znatizeljno je upitao dok ga je tata brisao peskirom.
Marko:Mozda. Ne verujem.
Martin:Jedna devojcica mi je pokusala opisati tresnju. Nije uspela zbog boja.-Marko je zastao sa brisanjem i oterao suzu u ocima. Svaki put kad njegov sin otkrije novu stvar koju nikad nece videti mu bude tesko. Tesko, jer je on jedan od krivaca zbog toga. On je taj koji je neoprezno vozio taj dan. Taj magloviti dan kada su skrenuli s puta i doziveli nesrecu. Od tog dana njegov sin ne moze da ga vidi. Od tog dana njegov sin ima sive oci poput kamena. Poput tmurnog neba ili dima.

Martin:Zasto cutis tata?
Marko:Razmisljam. Ajde maleni, idemo da jedemo.
Martin:Ja zapravo nisam ni gladan. Zelim samo da spava, sutra moram u deset da budem kod tresnje.
Marko:Moras da veceras. Ali tad imas casove klavira.-Martin je napravio snuzdenu facu. Tata ga je uzeo u narucije i poveo ka kuhinji.
Martin:Ali moram da budem u to vreme kod tresnje. Moja drugarica ce mi objasnuti boje.-Marko je prtrljao svoje oci slobodnom rukom i pogledao u svog sincica.
Marko:Cas mora da se odrzi u to vreme. Napolje ces ici nakon rucka.

Martin:Ali Alina nece znati zasto nisam dosao.
Marko:Nema to veze.-Martin se nadurio. Kad je osetio stolicu ispod sebe stavio je ruke na sto.
Vera(mama):Duso mama ti je spremila corbicu.-Znajuci da on obozava corbicu iznenadila se njegovoj mirnoj reakciji.
Vera:Nesto si ljut, mili?
Martin:Tata nece da pomeri cas.-Napucio je usta i prekrstio ruke.
Vera:A zasto bi trebao?
Martin:Moram da se vidim sa drugaricom. Nasom novom komsinicom.
Vera:Danas sam srela njene roditelje. Deluju kao fini ljudi.
Marko:Ne znam. Nisam ih jos ni video.

Martin:Hocu u krevet.-Marko je coknuo.
Marko:Prvo vecera.
Martin:Ako necu ici u deset kod tresnje, necu ni sad da jedem.-Tvrdoglavo je odbrusio.
Vera:Ajde u krevet. A ti Marko mozes nekad i da popustis detetu. Kao da mora svaki dan imati te casove.
Marko:Ako mu jednom popustimo zbog te drugarice, trazice to stalno.-Vera je prevrnula ocima i otisla zajedno sa Martinom u sobu. Smestila ga je u krevet i sela pored njega.

Vera:Zelis li pricu?
Martin:Ne.-Ljuto je rekao sto je nju malo povredilo. Poljubila ga je u teme kose i dodala mu krabu, plisanu igracku, sa kojom spava.
Vera:Laku noc mili.
Martin:Laku noc mama.-Ugasila je svetlo i izasla iz sobe. Neko vreme je bio okrenut ka plafonu i zamisljao boje. Boje koje nije mogao da predstavi u svojim mislima.

Alina je za to vreme sedela sa tatom u svojoj sobi i pricala. Pokisavala je da zajedno sa njim nadje resenje za Martina.
Aleksa:Sta ako mu docaras boje sa necim drugim?
Alina:Sa cim?
Aleksa:Recimo osecanjima.
Alina:Kako?
Aleksa:Pa recimo zelena boja, ona predstavlja mir. To je boja koja opusta, crvena je ljubav i tako mu docaras boje.-Siroko se osmehnula i ustala sa poda na kome je sedela. Prisla je tati i cvrsto ga zagrlila.
Alina:Hvala ti!!-Nasmejao se i on zajedno sa njom i uzeo je u narucije. Ubacio je u krevet i ususkao je.
Alina:Nadam se da ce to resiti problem sa bojama.
Aleksa:Hoce sigurno.-Namignuo joj je.
Aleksa:A sad dosta razmisljanja, vreme je za spavanje.
Alina:Jel mama zavrsila sve?
Aleksa:Jeste. Sad idemo ona i ja da posedimo malo u basti i onda i mi u krevet.
Alina:U redu. Poljubi je umesto mene.
Aleksa:Ma poljubicu je sto puta ako treba.

Alina:Laku noc tatice.
Aleksa:Laku noc mrvice.-Pokrio je jos cvrsce i upalio lampu kraj njenog kreveta. Njen strah mraka je idalje trajao. Cim je izasao iz sobe Alina je zatovrila oci i prepustila se snovima. Decijim snovima. Martin je takodje zaspao, ali ne tako srecan kao Alina.

Drugi deo❤❤❤