Slepa ljubav《✔》

《4》

Zelela je da oboji njegov vidi, da opet progleda i da napokon vidi njenu crvenu loknastu kosu.

Alina:Zelim da moj drug ponovo progleda.-Zazelela je zelju gledajuci u istackano nebo i uskocila u postelju. Ubrzo je utonula u decije snove.

•OSAM GODINA KASNIJE•
Godine su prosle, a sa njima i dogadjaji. Alina i Martin su postali najbolji drugari, drugari koji ne znaju sta je samoca. Stalno su zajedno kad Martin nema obaveze.
Oni vise nisu mala deca ispod tresnje. Vise nisu petogodisnja devojcica i sestogodisnji decak. Sada su trinaestogodisnja devojcica i cetrnaesto godisnji decak.
Sem sto su u godinama bili izuzetno zreliji i sposobniji, njihov izgled se dosta promenio.

Martin je bio pravi momak u pubertetu. Imao je plavu kosu koju nikad nije zeleo da pusti. Alina mu je uvek predlagala da pusti svoju veoma specificnu kosu da raste, ali on nije hteo ni da cuje. Njegova visina je otisla u velike brojeve i postao je izuzetno lep decko. Sve devojke koje bi ga videle su komentarisale njegovu lepotu, ali Alini to nije puno smetalo. Ona je znala da on svoje dane provodi u svojoj kuci cekajuci nju da dodje iz skole.
Martinovi roditelji su mu unajmili zenu koja ce mu drzati casove kuci, tako da ce njegovo skolovanje provesti u kuci.

Alina je divna ridjokosa devojcica. Njene braon oci su postale svetlije s godinama i pegice na nosu su je ukrasavale.
Njena kosa joj je dolazila do sredine ledja. Njene lokne su postale mnogo lepse, kao i ona sama.
Martin nije mogao da vidi devojku o kojoj je razmisljao stalno, ali je mogao osetiti lepotu na njoj. Kad dodirne njenu svilenu kosu pozeli da tu ugnezdi svoje prste i ne vadi ih.
Njihove emocije nisu ostale na prijateljskim, ali Alina ne zeli da prizna.

Alina:Zamislio si se.-Sedeli su ispod njihove tresnje i gledali u sumu koja se prostirala ispred njih. Alina bi cesto plakala nocu jer on nista od toga ne vidi, ne vidi nju.
Martin:Malo. Kako ti je bilo u skoli danas?-Uozbiljila se
Alina:Kao i uvek.-Znao je da ga laze. Njen glas dobije grubost kad laze, a on je to dobro naucio.
Martin:Ne volim kad lazes.-Cutala je.

Martin:Ne volim ni kad cutis Alina.
Alina:Mislim da su se sve devojcice zaljubile u tebe.
Martin:Pa?
Alina:Pa od dana kad su nas videli zajedno u gradu stalno pitaju za tebe. Ljubomorne su.-Nasmejao se njenoj brzopletosti dok je pricala o njima.
Martin:Pa sta je tu lose?
Alina:Martine neozbiljan si.
Martin:Ne vidim pojentu.
Alina:One ne znaju da si slep i stalno pricaju kako ces se zaljubiti u njih cim ih vidis. Misle da si mi decko.-On se osmehnuo i obgrlio je oko ramena.
Martin:Znaci to tebe brine.
Alina:Ne!! Samo kazem.
Martin:Alina ti si jedina osoba koja mi je prisla sama i prihvatila me ovakvog. Ti si jedina osoba u mom zivotu koja moze da me gnjavi i dosadjuje. Nece te neka druga zameniti sigurno.

Alina:Sta ce biti kad progledas?
Martin:I sama znas da nisu velike sanse za tim.
Alina:Za mene jesu. Moras progledati Martine. Moras da vidis sve ono o cemu sam ti godinama pricala.
Martin:Ne zelim da se razocaras, ako operacije propadne.
Alina:Ne zelim da razmisljam o toj mogucnosti, a ni ti.
Martin:U redu bela vilo.-Nasmejala se tim decijim nadimkom.
Kad su bili mali najvise je voleo da mu prica o beloj boji, jer je ta dobrota opisana u tome podsecala na nju. Od tad je zvao bela vilo. Od kad su porasli nadimak nije bio svakodnevnica, ali povremeno bi je tako nazvao.

Alina:Nisi mi rekao sta ce biti kad progledas?
Martin:Kako mislis?
Alina:Tada ces me videti, videces i ostale devojke.....-Zastala je, a on je opipao uveravajuci se da je tu. Privukao je sebi u topao zagrljaj.
Martin:Alina neces razmisljati o tome.-Klimnula je glavom i odvojila se od njega. Gledala ga je neko vreme i posmatrala njegovu vilicu. Njegove bezbojne oci.
Njegov dlan je osetila na svom obrazu, a zatim kako trazi pune usne.
Alina:Martine.....
Martin:Samo se opusti.-Prislonio je svoje usne na njene i nimalo nezno je priblizio jos vise sebi.
Njegova ruka je skliznula u njenu kosu i mrsila je, a ona je potpuno ukoceno i opcinjeno sedela. Ukus tresanja koje su pre toga jeli im se mesao u ustima.

Odvojili su se. Martin je naslonio svoje celo na njeno.
Martin:Cekao sam ovo jako dugo.-Osmehnula se saznajuci da je mastao o ovome.
Martin:Zasto cutis?-Cutala je zato sto nije verovala da ce joj prvi poljubac biti u sedmom razredu i to sa njenim najboljim drugom.
Martin:Nisam navikao da cutis, cudno je.
Alina:Zatekao si me.
Martin:Koliko ima sati?-Pogledala je u svoj rucni sat.
Alina:Za deset minuta pocinje.
Martin:Trebalo bi onda da krenemo.
Alina:Pomoci cu ti.
Martin:Sam cu.-Ustala je sa cebeta i krenula da ga hvata za ruku kako bi mu pomogla da brze stigne do kuce.
Martin:Sam cu Alina.-Povisio je ton koji je ona odmah poslusala.

Znala je da ga povredjuje to sto ne moze sam da ide svuda, ali koliko god da ona njemu govorila da joj ne smeta, on odbija pomoc.
Martin:Danas mi tata nije kuci, zelis li da budes na casu?
Alina:Mislim da to n.....
Martin:Alina.-Ozbiljan glas je izlazio iz njega sto je nasmejalo.
Alina:U redu.
Zajedno su dosli do ulaznih vrata. Cim su usli u kucu njegova majka im je prisla.
Vera:O Alina dosla si.
Alina:Da.
Vera:Drago mi je, ajde onda s njim tamo, a ja cu vam doneti sok i nesto za grickanje.
Alina:Nema potrebe...-Prekinula je Vera.
Vera:Necu ni da cujem.-Usli su u sobu u kojoj Martin ima casove klavira. Alina je sela na kauc koji se nalazio malo dalje od velikog crnog klavira.

Martin:Koliko ima do casa?
Alina:Tri minuta.
Martin:Posto ona zena uvek kasni, biraj pesmu.-Iznenadila se.
Alina:Ne znam Martine.-Nasmejao se i krenuo da svira.

Kad je dodirnuo prvu dirku, pa drugu stvarao je melodiju koju je odmah prepoznala. ,,My Heart Will Go On".
Dok je sedela sa strane i gledala u njegove prste kako bez ikakvog pogleda na dirke pogadjaju melodiju. Cinilo joj se kao da gleda najlepseg decaka na svetu. Decaka koji joj je obasjao detinjstvo. Ne samo detinjstvo, vec i srce. Da nije bilo njega nikad ne bi naucila da stvari gleda dublje. Ne bi naucila da se stvari ne moraju opisivati samo bojama, vec resicama ili coskovima.
Melodija se stvara u pricu, pricu koju je ona motala po glavi. Njihovu pricu. Sve od onog proletnjeg dana kada joj je zagolicao stomak.

Martin je svirao onako kako svira covek pun skrivenih emocija. Znao je da ga Alina pomno prati i upija svaku notu. Znao je da su te njene oci samo njegove, iako ih ne vidi verovao je da su neverovatne.
Znao je Alinu u dusu. Znao je kakav joj je glas u kom raspolozenju. Znao je svaku mogucu krivulju na njenom licu, a miris kose mu je urezan u nozdrve.
Kada je odsvirao poslednju notu ove pesme cuo je blago tapsanje.

Vera je usla necujno u sobu i pokazala Alini da cuti. Da se pravi kao da ona nije tu. Ostavila je sok i grickalice na sto i izasla iz sobe.
Alina je brisala zalutale suze sa lica i ustala sa kauca. Prisla je klaviru i sela odmah kraj njega.
Alina:Divno je...-Prosaputala je.
Martin:Zelis li da probas?
Alina:Ne znam ja to, bolje da ne pokusavam.
Martin:Nisam se ni ja naucen rodio.-Prekinula ih je nastavnica koja je usla u sobu. Alina je brzo ustala i vratila se na kauc.
Pratila je cas koji se odvijao i shvatila koliko Martin ljubavi posveti klaviru i notama.