Slepa ljubav《✔》

《1》

U to vreme zajedno sede napolju. Martinova mama cita divne bajke dok njegov tata i on pazljivo slusaju.
Svaki dan je isti ili slican. Svaki dan vidi mrak.
Krenuo je ka svojoj tresnji i po obicaju se drzao ograde kako bi znao da dodje do kraja dvorista. Dok je prstima prelazio po ogradi odjednom je osetio nesto mekano. Poput tkanine. Vratio je ruku ponovo na to i uverio se da je u pitanju taknina. Pokusao je da uzme u ruke, medjutim cuo je samo deciji kikot.
X:Golicas me!!-Bio je to zenski glas. Zenski glas koji mu je brujio u usima.

Martin:Ko si ti?
X:Alina, a ti?
Martin:Martin.-Alina se nasmejala nadajuci se da on vidi njen sirok osmeh.
Alina:Pa... kuda si krenuo?
Martin:Kod svoje tresnje.
Alina:Imas svoju tresnju??-Znatizeljno se zakacila na ogradu i drzala za nju. Tako je mogla bolje da ga vidi.
Martin:Imam, sad je najlepsa. Cvece je svuda po njoj.
Alina:Zvuci lepo.-Srecno je progovorila zamisljajuci tu tresnju.
Martin:Pokazacu ti je.
Alina:Ali ne mogu da podjem. Moram da idem do mame. Tek smo se doselili, znas? I mama je toliko nervozna da nervira tatu. A moram da im pomognem.
Martin:Gde ti zivis?-Pokazala je prstima na svoju sivu kucu. On je cutke stajao i cekao njen odgovor.

Martin:Gde?-Zbunjeno ga je pogledala.
Alina:Pa u ovoj kuci.-Ponovo mu je pokazala.
Martin:Kojoj? Sa koje moje strane se nalazi?-Martin je naucio da se orjentise u prostoru. Znao je ako stane kraj ograde sta je levo, a sta desno ili pravo i nazad. Bilo mu je lako zamisliti stvari u glavi kad mu objasnis.
Alina:Ispred tebe. Ali tu je, vidis li je?
Martin:Ne, ali je zamisljam.-Alina se nasmejala misleci da je sala. Medjutim shvatila je da Martin stvarno ne vidi svoju kucu.
Alina:Ti zaista ne vidis moju novu kucu?-Umilnim decijim tonom ga je upitala.
Martin:Zao mi je.-Tuzno je rekao.
Alina:Nema zasta.

X:Alinaa!!! Dodji brzo!!!-Alinina mama se prodrala sto je trglo Alinu koja je idalje visila na ogradi.
Alina:Moram da idem.
Martin:U redu.
Alina:Ali vraticu se.-Martin je klimnuo glavom i posao ponovo da prislanja prste na ogradu. Nastavio je svoj put ka tresnji dok ga je Alina nemo gledala neko vreme.

X:Alina pozuri!!!-Cim je ponovo zacula viku svoje majke skocila je spretno sa ograde i potrcala ka kuci. Majka je cekala na ulazu u kucu.
Marina(mama):Alina pa gde si se izgubila?
Alina:Upoznala sam jednog decaka, zivi tu pored.-Marina se osmehnula i pogurala je da udje u kucu.
Marina:Znas li mu ime?
Alina:Martin, ali je jako cudan.-Marina je upitno pogledala.
Marina:Zasto ti je cudan?
Alina:Ja sam mu pokazala na nasu kucu, ali on je ne vidi.-Mama je uzela za ruku i povukla blago ka njenoj novoj sobi.
Marina:Mila mozda nije poneo naocare, a ne moze da vidi lepo bez njih.
Alina:Moguce, ali sam saznala da ima tresnju. Svoju tresnju. Kaze da je sada jako lepa.
Marina:To je zato sto je prolece.
Alina:Znam. Volela bih da je vidim.
Marina:Ne znam gde se nalazi ta tresnja.
Alina:Nisam ga pitala.-Mama joj je slegnula ramenima i uvela je u sobu. Tata joj je sedeo na krevetu i sa osmehom cekao.

Alina:Lepa je.-Usla je u sobu malo nezadovoljna svime i gledala svoju ljubicastu sobu sa belim namestajem. Jedino je posteljina na krevetu bila razlicite boje.
Marina:Jeste.
Alina:Svidja mi se, ali stara je bila bolja. Bila je moja sest godina.
Aleksa(tata):Mila, ovo je sada takodje tvoja soba. Nece biti sest vec i sesnaest godina.
Alina:Ja zelim staru kucu. Stare drugare.
Marina:Ovde ces upoznati nove, a i imas novu, vecu i lepsu kucu. Evo zar mi nisi rekla da si upoznala jednog decaka? Mozda on bude tvoj novi drug.-Alina je tuzno pogledala.
Alina:Mozda.-Tata je ustao i prisao joj. Uzeo je u narucije i s njom posao ka autu.
Aleska:Ja ne znam nista o njemu, pricaj mi.-Alina je krenula ponovo da prica o Martinu.

Alina nije bila srecna zbog useljavanja u novu kucu. Njena stara kuca njoj je bila lepa i puna ljubavi, bojala se da tako nece biti u ovoj. Smatrala je da novo okruzenje menja ljude.

Martin je lezao na cebetu glavom naslonjen na svoju ruku. Gledao je u ruzicasto, cvetno drvo iznad njega. Samo sto on nista od toga nije video. Nije video ni boje koje su se sirile ispred njega. Niti je mogao videti Alinu koja mu je u mislima. Zamisljao je u glavi. Nije znao kako jer, jedino sta je on poznavao jeste ponor. Ponor iz kog ce tesko, a mozda i nece nikad izaci.

Alina je pomagala svojim roditeljima oko raspakivanja. Imala je zadatak da sredi svoju sobu kako zeli. Da stavi svoje stvari tamo gde misli da trebaju da stoje. Nije joj to bilo tesko. Bilo joj je nemoguce naci tim stvarima novo mesto. Ramovi sa slikama, knjige s decijim pesmicama i pricama, igracke i jos mnogo njenih dragunlija. Sve to je u staroj kuci imalo svoje mesto, svaka slika, knjiga, a sad ne moze da zamisli sve te stvari negde drugde.

Razmestala je stvari vise puta i nikako nije mogla da im nadje mesto na kojem ce izgledati savrseno. Onako kako su izgledale u Norverskoj. Ona je dete koje jos uvek nije dovoljno zrelo da shvati neke stvari. Ona je dete koje se veoma brzo veze za osobe, stvari, pa cak eto i sobu.

Marina:Duso, mozes da ides napolje. Tata i ja cemo zavrsiti. Nemoj dugo, mrak ce ubrzo.
Alina:Hvala ti mama.-Poljubila je i krenula da trci ka izlazu. Usput je srela tatu kog je takodje poljubila i nakon toga izasla. Odmah je krenula da trci ka ogradi kod koje je srela Martina. Nadala se da je jos tamo ili makar blizu.
Cim je dosla do ograde popela se na nju i gledala naokolo. Drvo puno tresanja je bilo uocljivo. Pored tolike zelenih krosnji nije moglo da se ne primeti. Videla je i malenu figuru ispod drveta. Osmeh joj se odmah ocrtao na licu.
Alina:Martine!!! Martine ja sam, Alina!!-Dozivala ga je i mahala ka njemu. Ubrzo je videla kako malena glavica gleda u nju. Njegova braon kosa koja je bila kratko osisana joj je davala neki mekan osecaj. Osecaj koji nije do sad osecala.

Martin:Dodji kod mene!!-Cula je kako joj je viknuo. Nije cekala ni sekundu, odmah je preskocila malo nizu ogradu i potrcala ka njemu.
Smedja haljinica joj je igrala oko nogu dok je trcala. Boja haljine joj se savrseno slagala uz njenu ridju loknastu kosicu. Bila je veoma slatka, cesto su joh govrili kako ce izrasti u jednu veoma lepu devojku. Zanosnu koja ce ceo grad ostaviti bez daha.

Cim mu je prisla veselo mu je mahnula i stidljivo stavila ruke iza ledja.
Alina:Znala sam da si ovde.
Martin:Stvarno?
Alina:Aha.-Martin joj je pokazao da sedne kraj nje sto je i uradila. Sela je odmah pored njega pazeci da lepo namesti haljinu.
Alina:Drvo je prelepo!! Tako je roze i belo i veoma slatko.-Martin se po prvi put osmehnuo. Otkrio je svoje bele zube kojima je falilo dva mlecna zubica.

❤❤❤