Slepa ljubav《✔》

《13》

Da je ovo vencanje organizovano uz njeno priznanje, bila bi odusevljena. Sad joj nije ni bitno kako ce izgledati. Zar treba da brine kako ulazi u pakao?

Alina se zagledala u sliku na polici i videla ono sto mozda nikad nece videti. Srecu na njihovim licima.
To je bila njihova prva fotografija od pre mnogo godina. Sada, sada su potpuno drugaciji. Stranci.
Bojala se da Martinovo tamno lice nikad nece dobiti odmeh. Osmeh kakav je imao, osmeh u koji se ona zaljubila. Osmeh o kojem je sanjala svih ovih godina.

X:Gospodjice, moramo pozuriti.
Alina:U redu.-Prisla je vencanici koja je sa ceznjom gledala.
X:Molim vas ne placite. Unisticete sminku.
Alina:Izvini.-Obrisala je suze pazeci na sminku. Njoj nije bilo bitno hoce li se udati sa sminkom ili ne, ali ta devojka se potrudila oko toga i ne bi volela da unisti njen trud.

Ubrzo je stajala ispred ogledala neverujuci u odraz.
Bela dugacka haljina sa prorezom je bola u srce. Svoje vencanje je zamisljala sa srecom. Zelela je da njena kuma bude kraj nje, ili makar da se uda sa svojim pristankom.

Njena ridja loknasta kosa je dosezala njena ramena. Osetila je topli mlaz u ocima, ali ih je nekontrolisano prigusivala.
Zacula je kucanje na vratima, a onda tisinu. Tisinu u kojoj je trebala da kaze "slobodno", a ona je cutala. Cutala i bledo gledala u vrata. Vrata koja su opet proizvela isti zvuk.
X:Gospodjice Alina?-Muski, malo meksi glas od Martinovog joj bese nepoznat.
U sledecem trenutku su se vrata otvorila, a u sobu je usao iznenadjen mladic.
X:Izgledate divno, gospodin ce biti odusevljen.-Bolno se osmehnula gledajuci okrugle okvire na njegovim naocarima.
X:Ja sam Ben, Martinova desna ruka.-Pruzio joj je ruku koju je prihvatila.

Alina:Drago mi je.-Primetila je da on zna njeno ime i bilo je bezpotrebno da se predstavlja.
Ben:Spremni ste?
Alina:Nikad necu biti.-On je sa razumevanjem pogledao i poveo iz sobe.

Ubrzo se nasla u crnoj limuzini po veoma skupom dizajnu. Unutra je sve bilo izuzetno cisto i moderno.
Ben:Mnogo toga sam cuo o vama.-Oglasio se sa vozacevog sedista.
Alina:Verujem sve najgore. Kako sam pobegla bez pozdrava i slicno.
Ben:Naprotiv. Izuzetno lepe stvari sam cuo, a sad potvrdjujem svaku rec.
Alina:Ni ne poznajete me.
Ben:Mozda ne koliko gospodin Martin, ali dovoljno da znam koliko su tacne njegove reci.
Ostatak puta je cutala. Gledala je prirodu koja se sirila oko njih. Isli su putem koji se nalazio u planini i dubokoj sumi. Ocekivala je da ce ga mrzeti zbog ovoga, a zapravo ga uopste ne krivi.

Ben:Stigli smo.-Nije ni primetila kad se auto zaustavio. Kroz zatamljeno staklo je videla veliku i veoma ocuvanu crvku. Oko nje je bila suma i tama. Alini se stomak prevrnuo na sam pomisao dogadjaja koji je ceka.
Alina:Pusti me da idem.-Zatovrila je oci i slusala kako izdah izlazi iz Benovih grudi.
Ben:To nije moguce.
Alina:Pusti me da odem, on nece ni saznati ko me pustio. Veruj mi da nece.-Ushiceno je pricala zeleci da uveri ovog coveka u ono u sta ni ona ne veruje.
Ben se na trenutak osmehnuo.
Ben:Mislite li da sam dzabe njegova desna ruka? I da vas pustim gospodjice, on ce vas naci za najvise mesec dana. A onda nece biti ljubazan kao sad.-Kanula joj je suza na ruku. Shvatila je da su Martinovi ljudi previse lojalni njemu i da joj niko nece pomoci u bekstvu.

Ben je izasao iz limuzine i otvorio joj vrata. Izasla je muceci se oko vencanice. Svuda okolo su bile latice crvenih i belih ruza. Ono ste je tek sad opazila jeste pokriveni deo ispred crkve. Licilo je kao bajkoviti sator. Bio je zatovren i nije mogla da vidi sta je unutra.
Alina:Bene....-Jos jednom je zelela da pokusa.
Ben:Molim vas da izbrisete ideje o bekstvu pre nego sto bude kasno.-Poveo je ka ulazu u crkvu dok je ona uplaseno isla korak po korak. Isla je sporije nego ikad. Znao je da namerno to radi da bi krisom osmotrila kuda moze pobeci. Ali je isto tako znao da joj je to uzaludno.

Kad su dosli do ulaza stala je i pogledala ka vrhu drvenih vrata. Zatvorila je kapke.

,,Boze, oprosti sto cu lagati pred tobom danas. Oprosti sto cu naciniti greh, ali nemam izbora."

Pomislila je u sebi, a zatim zakoracila u crkvu. Ispred sebe je videla Martina u crnom, potpuno slivenom odelu. Na trenutak je sebe pitala kako moze biti tako savrsen, a onda se setila zasto je ovde. Svestenik je spremno stajao i cekao nju. Cekali su da osmeh prave mlade zaigra licem, ali njega nije bilo.

Ben:Nasmej se.-Gorko se osmehnula pozelevsi da je zemlja proguta. Da je Bog uzme kod sebe.
Ugledala je devojku kraj Martina i pitala se ko je ona. A kad je dosla zajedno sa Benom do Martina stomak joj se zgrcio.
Alina je bolno stegla cvece u svojim rukama. Osetila je kako stabljike cveca pucaju i osecala je bol u grudima.
Pogledala je u Martina koji je vec duboko gledao u nju. Znala je da ga voli neopisivo, ali sama pomisao da ga vise ne poznaje. Sama pomisao kako je grubo uhvatio na terasi je plasila.

Reci iz svestenovih usta su se nizile i razduzile. Alina je ubrzo osetila nemoc u svojim nogama, ali se pridrzala sto je duze mogla. Nakon Martinovog ponosnog, i glasnog DA dosao je red i na njeno.
Svestenik:Pristajete li vi gospodjice Alina Mijatovic da stupite u brak sa ovde prisutnim gospodinom Martinom Vuckovicem?-Tisina je zavladala crkvom, a tenzija je rasla sve vise i vise. Susrela je Martinov ostar i pretrci pogled. Progutala je knedlu i tiho izgovorila rec koja joj je obelezila sudbinu.
Alina:Da casni oce...-Martinovo lice je zasijalo, ali bez osmeha.

Nakon njenih izgovorenih reci vise nije ni slusala coveka ispred sebe.
Svestenik:Mladozenja, mozete poljubiti mladu.-Okrenuo se svojim sirokim ramenima ka njoj. Ustuknula je od njega sto je primetio samo on. Kristal u njegovim ocima joj je dao do znanja da se smiri.
Njegove krupne, hrapave sake su dodirnule njene obraze.
Usne su mu se priblizavale i nije bila sigurna sta je tacno osecala.
Ljubav i zelju za tim poljubcem, ili greh i pakao.

Ubrzo je poljubio sasvim nezno, prislonio je usne na njene kao da su pero.
U tom trenutku je osetila prisustvo starog Martina. Ta neznost je bila od njenog decaka.
Martin:Sad si gospodja Vuckovic.-Prosaputao joj je na usne samo da ona cuje. Zatvorenih ociju se odaljila. On je privukao sebi. Podlaktili su se i posli ka izlazu. Tokom vencanja shvatila je da su Ben i ona devojka zapravo kum i kuma.
Bilo joj je krivo sto kuma nije njena drugarica, ali zar je bitno ko ce biti kuma vec propalom braku. Bar je ona tako mislila.

Vodio je ka onom bajkovitom satoru ponosan na ono sto ima kraj sebe. Devojka koja je jos od njegove pete godine u njegovim mislima je napokon njegova zena. Nosi njegovo prezime, a ubrzo i njihovo dete u stomaku.
Dosli su do satora i polako usli unutra.
Martin:Izvoli.-Izvukao joj je stolicu. Osmehnuo se u sebi na njenom izrazu lica.
Sela je pazeci na vencanicu u kojoj mu je bila tako neodoljiva.
Martin:Uvescu pravilo da svaki mesec obuces makar jednom vencanicu.-Zaprepasceno ga je pogledala, a on se nasmejao. Prvi put vidi tako sirok osmeh na njemu otkad je oteo.
Martin:Salim se.-Odahnula je.

Pogledala je oko sebe i videla latice svuds oko stola. Na stolu su bile svece veoma lepo ukrasene, a svuda oko njih su bili posluzavnici sa hranom.
Alina:Lepo je.-Bilo je prelepo i veoma romanticno za njegovu licnost.
Martin:Drago mi je da ti se svidja.-Gledala je u prazan tanjir na stolu i cutala. Cutala plaseci se da ga pita bilo sta.
Martin:Pitaj.
Alina:Molim?
Martin:Pitaj me sta te zanima.-Na trenutak je zaboravila koliko je on dobro poznaje.
Alina:Ma nista bitno.
Martin:Za mene je bitno.