Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Drugo Poglavlje<

"Odbijam", nakon toga se tišina proširila prostorijom poput šumskog požar leti. Solf je premotavala tu reč u glavi dok joj je lampa visila u ruci. Iznova i iznova je u glavi premotavala svaku izgovorene reč, ton njenog glasa, potrebno vreme između rečenica, tajming, sve što je do tada uradila! I sve je bilo kako je ona planirala, sve je bilo savršeno. Uzela je u obzir da je vreme u zatočeništvu moglo uticalo na njegov psihološki profil koji je godinama pre osmislila, ali nije očekivala da je u ovoliko meri. Moral je da pređe u ofanzivu. Da stekne uvid u situaciju i zagleda je iz svih uglova.

"Zašto?" glas joj je bik smiren, ali ona je bila sve sem toga. Istina da ih je imao svako pravo da ih mrzi, ali ona je oduvek bila samo strateg. Svi ostali iz odreda su ga uhvatili, bilo je jedan prema šest. A nakon što ispune ugovor on može da proba da ubije i nju.

"Ponuda nema izbalansirane dobitke", podigla je obrve u neverici i iritaciji.

"Šta!?" sad je otvoreno pokazala svoje nezadovoljstvo. Ponuda je bila sasvim pristojnono izbalansirana, "Ne tražim ti da ih sam pobiješ već samo da pratiš moja naređenja dok ih ne likvidiramo!" Probala je bolje da obljasni misleći kako se glupi demon samo zbunio, ali očigledno je opet pogrešno mislila.

"Onda je to još gore",zapaliće zaj kovčeg, "Onda me možeš naterati da uradim šta god poželiš dok ne umru, a što se tebe tiče ne moraš ni da ih loviš. Žao mi je što ću te razočarati, ali nisam glup." Okrenula je glavu u stranu i izdahnula, donekle od olakšanja. Barem je sada razumela situaciju. Ipak ona jeste bila kriva. Ali opustila ju je činjenica da nije pogrešno sastavila psihološki profil.

"Razume tvoju situaciju i priznajem da si u pravu, ali na žalost ne mogu da promenim taj udeo u ugovoru. Potrebao mi je da izvršiš naređenja kada kažem i bez pitanja",

"U tom slučaju moraš da mi ponudi nešto vrednije", dobro je. Mislila je. Barem je voljan da sastavi ugovor.

"U tom slučaju, šta kažeš na moju dušu?" predložila je nešto najprikladnije što joj je palo na pamet.

"Zato bih hteo dušu nekog nebitnog ljudskog biće na koje ću zaboraviti za koju deceniju?" lagala bi kada bi rekla da je to nije uvredio. Ona je vrlo dobro znala svoju vrednost, a još bolje da nije nebitna, ali problem je bilo baš to što on to nije znao. Stisnula je zube, a potom se i samozadovoljno nasmešila. Neće nju neki demon da nadmudri, pogotovo ne onaj kog je ona zarobila.

"U tom slučaju", osmehnula se samo za sebe, zaglavila šiške iza uha i stavila ruku na prsa kao da pokazuje u sebe i ako je znala da je nije mogao videti, "Samo me načini bitnom."

"Nisu mi bitni statusi i titul-",

"Nisam na to mislila!" izdahnula je iziritirano, pa nastavila, "Znaš, ljudi i demoni se i ne razlikuju toliko. Zapravo, ima jedna stvar u kojoj su potpuno isti."

"A to je?" nasmešila se spoznaji da ga je zainteresovana.

"Ni jednom ne možeš verovati!
I ljudi u demoni će te izdati za novac!
I ljudi i demoni će te izdati za čast! Čak i u ugovorima mogu da te izdju kroz rupe koje pronalaze. Znam to jer imam iskustva sa sve tri vrste", ozbiljno je govorila sve vreme nesvesno klimajući glavom.

"Dobro i?"

"Tako sam zaključila da postoji samo jedna vrsta kojoj se može verovati, zaljubljena! Osoba koja voli nikada neće izdati onog kome je to upućeno. Tako da se zaljubi u mene! Tako da, kada umrem, nećeš dobiti dušu neke tamo osbe, već one koju voliš. Na neki način, samo od tebe zavisi koliko će ti se ovaj ugovor isplatiti", ogroman kez joj je zavladao licem zbog ponosa na genijalni ideju. Tišina je došla umesto odgovora. Duga i neprijatna.

.  .  .

"To mi samo zvuči kao da si nepouzdana osoba",

"Jako sam pouzdana!"

"I prilično si kontradiktorna", prekrstila je ruke preko grudi.

"Volim da kažem da sam prilagodljiva svim situacijama", klimala je glavom da bi potvrdila da se slaže sama sa sobom.

"Dakle izdajica", zaključio je. Solf je uperila gnev i pogled u opsidijanski kovčeg kao da ga može videti i pogledom mu poručiti svoj bes. Brzim i glasnim koracima je prišla sve do ivice kružnih runa da bi se njene reči savršeno dobro čule i u kovčegu.

"Nisam izdajica!!! Prevarant sam, lažov, impulsivna, narcisoidna, lenja i još mnogo toga, ali uvek znam na čijoj sam strani!!! I ako oni to ponekad ne znaju. Bitno je da jesam! Oni su izdajice!!! Onu su mene izdali! Oni su probali da me ubiju! Oni su me napustili!" koliko je vikala toliko se trudila i da joj se suze u očima ne sliju niz obraze. Mada je bila sigurna i da joj se u glasu savršeno čulo da je na ivici plača. Tišina je popunjavala prostor posle njenih reči. Tišina na kojoj je bila zahvalna. Da je rekla još jednu reč bila je sigurna da će se rasplakati. Tišina joj je pomogla da se smiri, pribere se.

"Uredu onda", podlakticom je užurbano protrljavši lice da otera suze iz očiju i malo crvenila u licu, pa zbunjeno pogledala u kovčeg, "To što govoriš ima smisla." Pažljivo je zakoračila u rune ne bi li slučajno narušila njihovu kompoziciju, te je sasvim prišla kovčegu da bi što bolje čula. Iz te blizine je mogla da vidi i mnogobrojna sitne bele tačkice po mrkom kamenu, "Prihvatam uslove ugovora. Zaljubio sam se u tebe"