Izdajica

Srećna Sonata <Peto Poglavlje>

Amonu se na neki neobičan način dopao taj betonski hodnik osvetljen samo suvom svetlošću uljanih lampi u kome se čuo svaki korak i svaki udah koji bi bilo koje živo biće napravilo. Major i Solf su vodili razgovor od kako su zašli u taj betonski lavirint pa je Amon zaključio da se znaju od ranije. Major je bio star, ali visok i sposoban čovek za svoje godine. Gorko zelena uniforma mu je uredno stajala ističući široka prsa obasipana ordenjem, sa kapom iste boje na proćelavoj glavi, i sedim, štofanim brkovima na koščatom licu.

Iako je Solf vrlo vešto sakrila koliko joj je lice bilo umorno, pomoću one šminke koju je stavila tokom leta, Amon je po njenim pokretima primetio da je umorna. Koraci su joj bili veći, ali sporiji nego obično, nije mu se dopalo da odmah po sletanju odu da obiđu tog Aleksisa. Rado bi dopustio da jedno ljudsko biće umre od gladi i žeđi, kada je to sam odabrao, u zamenu da se Solf lepo odmori od Goške Lobije. Ali Solf je očigledno imala drugačije planove. Oči su joj izgledale kao da će se razjapiti i progutati nekoga ako joj se nađe na putu.

"Sklonite sve svoje vojnike za njihovo dobro, Amon mi je dovoljan", pokušavala je da ubedi Majora ne bi li smanjila moguće gubitke.

"Kapetane znate da ne mogu to da dopustim. Potrebno je da ima vojnih lica da svedoče o vašim akcijama, direktna naređenja od Generala Luvrea", Solf isfrustrirano izdahnu čvrsto držaći ruke prekrštele iza pravih leđa.

"Neka vam bude, ali ja neću snositi posledice za vaše gubitke", samo na trenutak je očima zakačila Amona dok Major nije gledao. Te zlatne oči su se ceklile, razumeo je šta su govorile i bez reči, želela je da on spasi što više ljudi moguće.

"Svakako", je bilo sve što je Major izustio pre nego što je zastao pred teškim, gvozdenim vratima, "Nije bio problem otvoriti vrata, kako sam i napisao u izveštaju." Pričao je i sam ih otvarajući puštajuči svetlost sa hodnika u mračnu, malu samicu.

"Već u njegovom premeštanju iz nje", dovršila je gledajući svetle senke po sobi kako jasno oblikuju figure u prostoriji.

Možda bi Amon i osećao sažaljenje na tog dečaka koji je u samici proveo nedelju dana bez ikakve hrane i samo povremeno prihvatajući vodu, samo u četiri gvozdena zida, da prostorija nije bila unakaženih leševa u gorko zelenim uniformama koje su postajale sve crvenije. A na jednoj gomili je sedeo i Aleksis. Izgledao je baš onao kako mu ga je Solf opisala. Momak je imao dvadeset dve godine, ali je bio nizak i koščat, šta više imao je prilično ljupko, ženskasto lice i svilenu kosu do ramena boje cinobera sa kristalno plavim očima. Izgledao je tako slabašno i krhko ogrnut u preveliki kaput jednog od pokojnih vojnika na podu, da bi se Amon i opusti da nije video koliko je Solf bila nervozna. Izgledalo je kao da se... suzdržavala? Kao da ne zna šta da kaže.

Nije gledala u leševe, uspela je to da ignoriše samo zahvaljujući tome što je pogled na Aleksisovo ispijeno, bledo lice izvlačilo toliko uspomena da je želela da umrsi prste u kosu i zabije glavu u nešto dok ne bi prestala da naviru ili se ona ugušila u svojim suzama.

On je izgledao kao da se tek probudio, sanjivo je sve posmatrao žmirkajući ka svetlosti koja je dopirala kroz vrata sa hodnika. Solf odlučno zakorači u malu prostoriju. Amon je pružio ruku za njom, ali ju je odmah povukao posmatrjući samo iz jednog razloga: još uvek mu nije ništa naredila.

"Kapetane...?" momak je izgledao dečije sanjivo i preslatko trljajući kapke šakama ne bi li se rasanio. Verovatno je očekivao da je to bio samo san i da će izmaglica istog nestati kada potpuno otvori oči, "Kapetane!" Naglo uskliknu kada mu realnost obavi um.

"Zdravo Aleks", reče Solf toplo uz umereni, suzdržani osmeh. Sledeće delo je iznenadilo sve prisutne sem Solf, u trenutku je Aleksis ispružio ruke pred sebe zaletevši se ka Solf i uvuče je u zagrljaj na njenom ramenu lijući krokodilske suze škoje su mu se slivale niz ispijeno, crveno lice. Solf nežno uzvrati zagrljaj osećajući njegov skelet pod krvavim kaputom kako podrhtava.

"Kapetane! Tako mi je žao! Nisam želeo! Toliko mi je žao! Oprosti mi!" jecao joj je na ramenu kroz zapušen nos, "Samo sam bio uplašen i... i..." Reči su mu zastajale u grlu neujednačeno dišući u pokušaju da izgovori prave reči.

"Ššššššššššš šššššš", pravila je zvuk milujući ga po ogrubeloj kosi, "Samo polako, ima vremena, sve mi polako ispričaj." Pokušala je sa tim rečima da napusti njegov zagrljaj, ali on joj nije dopustio, kao da će je ponovo izgubiti ako je tada pusti, te se samo vratila u prethodni položaj i opustila.

"Tako mi je žao... Ja, trebao sam da znam da zamenica laže. Posle svega, obećala si mi, svima si nam obećala da ćeš biti srećna, sa svima nama. Da li si srećna Kapetane?" pogledao ju je lice u lice, tim crvenim očima sa nadutim kapcima i tupim podočnjacima. Postavila je svoju šaku na njegov obraz brišući mu suze palcem, a on se navalio na istu, nedostajala mu je.

"Kako da budem srećna kada izgladnjuješ sebe i zaključavaš se u sobu? Koliko puta sam ti rekla da o problemima mora da se priča?" skupljala je obrve gledajući ga tužnim očima punim ljubavi. Spustio je glavu, kao da se kaje, ili je barem tako izgledalo dok nije progovorio.

"Zar je tako...? Šta je onda bilo sa Sam i Semom?" podigao je pogled gledajući je tim pakleno plavim očima koje su je osuđujući gledale. Nije želeo da veruje u to. To je bio Kapetan, njegov neverovatni, genijalni Kapetan. Nemoguće da je zajsta uradila tako nešto, to je sigurno bio deo njenog plana, "Ubila si ih." Nikada više nije želeo da njegove reči budu laž... Zašto? Zašto njene oči izgledaju tako... tako prazno?

"Dakle znaš za to", ne. Ne. Ne. Ne! Zašto ne pokušava da porekne?! Nije u redu lagati! "Molim te, hajde da pričamo o ovome negde drugde. Pođi sa samnom. Lepo ćemo ti pripremiti jelo, popićemo malo vina i popričati o svemu-"

"Rekla si...!" ljutim pogledom je streljao pod stiskajući koščate pesnice uz telo,"... Rekla si da nećeš moći da budeš srećna bez svih nas... Da li to znači da više nikada nećeš biti srećna?... Ili je i to bila laž?"

"Aleks-", pokušala je nešto da kaže, mada nije ni sama znala šta. Tako da je bila veoma zahvalna kada ju je Aleksis ponovo uvukao, ovog puta, u snažni zagrljaj.