Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Četvrto Poglavlje<

Kada se Solf vratila kući, kako je i očekivala, videla je Amona koji ju je poslušni čekao. Nije joj postavljao pitanja gde je bila ili šta je radila, pretpostavili je da je znao da će mu reći sve što bude trebao da zna. A tako je i uradila.

"Bila sam u palati. Car nam je dao misiju", obaveštavala ga je dok se smeštala na elegantni trosed u svojoj dnevnoj sobi. Amon ju je nemo posmatrao iz fotelje, "Pre nego što krenemo u lov na izdajice carstva, Car je želeo da prvo utvrdi tvoje sposobnosti, pa nam je dao misiju."

"Razumem", poslušni je odgovorio dok je Solf po svojoj torbi tražila dokumenta i informacije o misiji.

"Trebamo da privedemo članove sekte koji u gradu večeras planiraju da izvrše satanistički ritual", gledala je u brojne papire na glas čitajući sadržaj sa njih, "među njima nema demona, sve su ljudi, ali imamo dozvolu za ubistvo ukoliko budu bili nasilni."

"Nikakav problem",

"Drago mi je da da to čujem, ali i dalje trebam da ti obljasnim par stvari. Mi nismo ubice. Ukoliko se sami predaju ne smemo ih povrediti ni po koju cenu. Isto važi i za one drljopuze kojima sam bila kapetan", ležerno je pričala dok je pod prstima prelistavala papire. Izvadila je iz torbe elegantnu lulu oblikovanu u zmaja u čistom zlatu, te je zapalila i prinela usnama uvlačeći dim. Osmejak joj je zavladao licem dok je pričala, "Šta više, bilo bi jako dobro da se predstavio kao heroji! Znaš i javno mišljenje je jako bitno u ovom poslu. Demoni i onako imaju loš status u društvu. Znaš, trebali bi smo da napravimo predstavu."

"Predstavu?" videla se da je zbunjen, ali čak i ako ju je osuđivao to nije pokazivao na bilo koji način, "Nije li najbitnije da ljudi budu bezbedni?"

"Pfff, molim te", podsmeh joj je pobegao sa usana zajedno sa dimom, "Stotine ljudi umire svaki dan u sličnim incidentima. Neće biti čudno ako isto bude bilo i dok smo mi na slučaju. Ali baš zato bi smo trebali da se istaknemo. Sa tvojim saposobnostima imam veliki izbor opcija,bila bi šteta da ih ne iskoristim."

"Zar je javno mišljenje toliko bitno?" neubeđeno je pitao.

"To ionako nije na tebi da se brineš", odmahnula je rukom u kojoj je držala lulu, "Samo prepusti planiranje meni. Ionako će biti dovoljno teško kretati se sa tobom po gradu s' obzirom na reputaciju demona. Gledaj to ovako. Ako te predstavimo kao demona sa dobrim namerama koji svojevoljno pomaže ljudima, uz mene kao nežnu damu koju štitiš ćeš dobiti poprilično simpatije ljudi. Uz to ćemo izgledati kao inovativni duo koji je prevazišao razlike i prešao preko prošlosti. Dakle nema bespotrebnog povređivanja i smrti. "Završila je svoje malo izlaganje sa ponosnim smeškom na licu. On je na to samo izdahnuo.

"Ti si glavna", je bilo sve od njega o toj temi.

.   .   .

U tišini su posmatrali sobu jedino obasjanu svećama poređanim po podu duž savršeno iscrtanog pentagrama ukrašenog simbolima i runama koje Solf nije ni želela da zna šta znače, dok su se judi u crnim pelerinama kretali po zamračenoj sobi poput sena. Dobro, 'hajmo i ovo nanovo. Solf je odlučno istupila u prostoriju kao da je na modnoj pisti istog trenutka dobivši poglede ispod crnih kapuljača. Pokazala je svoju znakčku dok ju je iza nje pratio Amon.

"Pozdrav svima, ja sam Solf Fledž, prvi kapetan carskih lovaca na demone. Uhapšeni ste zbog pokušaja prizivanja neživih-", nije stigla da završi misao pre odjeka pucanja kroz betonsku prostoriju. Najednom se sve sveće pogasiše u strahovito skladnom ritmu neprirodnim vetrom i nastade tama prožeta metežom. Solf je u glavi bila upaljena crvena lampica i kroz mrak je pokušavala nešto da dohvati. Nakon par sekundi uzbune dodirnula je toplo telo pod odećom.

"Solf!" čula je Amona kako joj se obraća. Ništa nije odgovorila. Čula je metež iz tame u kojoj se nalazila strahovito se držeći za jedini orijentir u tom mraku. A potom. Svetlost.

Gola sijalica sa plafona je obasjala betonsku sobu u kojoj su se nalazili. Oči su unezvereno pokušavale da isprate svačiji priliku, a potom je ostala zatečena. Svi ljudi u pelerinama su se držali zidova, samo su se njih dvoje držali izlaza iz betonske prostorije, a tek tada je shvatila. Kada je videla Amona koji je zabezeknuto gleda sa drugog kraja prostorije dok za podlakticu drži neku nisku devojku kojoj je spala kapuljača. Potom je pogledala onog za kog se ona grčevito držala. Bio je to neki momak čiju je rugobu mogla da razazna i ispod kapuljača te se zgađeno odgurnola od njega, tek trenutak posle ga vrhom oštre štikle ubovši u stopalo.

"Ne dodituj me, bolesniku!" svi u prostoriji su samo nemo stajali još uvek pokušavajući da shvate šta se desilo tokom perioda mraka.

"Emmm...", videla je Amona sa druge strane kako podiže ruku kao da je na času, "Moja greška, izvinjavam se. Nije bila pametna ideja pogasiti sveće."

"Rekla sam ti da ne radiš ništa na svoju ruku!" vrisnula je na njega preko prostorije.

"Nisam ni ja skroz kriv. Da sam im dao šansu da bolje nanišane sledeći metak bi te pogodio", njegova mlaka odbrana nije ublažila Solfin pogled meduze, koji kao da je samo čistim besom skamenio sve u prostoriji pretvorivši ih u ružnjikave statue koje su krasile tu sumornu prostoriju.

"Žao mi je", je bilo sve što je uspeo da izusti.