Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Šesnaesto Poglavlje<

"Zar nemate baš ni malo morala?! To su deca, imaju samo dvanaest godina! Ne možete da ih odvajate od porodice, nisi čak ni punoletna balavice jedna prokleta!!!" bilo je to čudno iskustvo za Sam i Sema. Navikli su da njihov otac viče samo na njih, bilo je čudno videti ga kako viče na neku nepoznatu devojku. A kao deca kakva su tada bili, samo su zagrljeno mogli da posmatraju šta se dešava iza otškrinutih vrata prikolice.

Ta prelepa zlatokosa devojka je potom brzo otišla. Grad u kome su izvodili predstave im nije doneo puno prihoda budući da se sever još uvek oslobađalo uticaja ratova. Sem i Sam nikada nisu videli rat ili kako ljudi umiru. Ali bol im je bio dobro poznat, tog dana su ga upamtili za ceo život.q

Otac je bio ljut zbog malo prihoda, oni nisu dobro odradili predstavu, to je rekao, ali su čak i oni znali da to nije bila istina. Govorio je kako njih dvoje donose nesreću. Kako su oni đavolja deca. Prava istina je bila da ih se zapravo plašio. Plašio se toga što su još kao deca mogli da saviju udove kao da nemaju kosti ili da pobede odraslog muškarca u obaranju ruku. Govorio je da su prokleti.

A i ko ne bi smatrao prokletim decu koja su ispala iz utrobe trudne žene dok je bila obešena o drvo? Otac ih je pokupio kao da su par jeftinih čarapa i od tada je on njihov otac.

Tog dana je popio kako je i znao i uzeo kaiš u ruke. Istukao ih je do kostiju dok je glasna muzika na radiu obmanjovala. Trebala je da spreči da neko čuje njihove jauke, ali to je bio razlog zašto je njihov otac umro tog dana. Muzika je zaglušila i sve zvukove spolja, sve vriske, patnju, urlike, jecaje, sve što je izgladneli demon napravio.

Ušao je u njihovu prikolich, njihov otac je počeo da vrišti i ciči poput neke svinje, a demon mu je prosto prosuo creva. Bilo je tako lako. Tako lako su mogli da ga se otarase, a trpeli su to celog života. Gledali su ga sa tim sjajnim zelenim olima, plavi i crveni.

Demon se osmehnuo. Taj osmeh je bilo nešto što nikada neće zaboraviti. Suze su im još jače potekle, ali nisu se usudili da naprave ikakav zvuk. Njihov otac ih je tukao, vređao, psovao, jebao, smejao im se, ali taj osmeh... Zbog tog osmeha su prvi put iskreno pomislili da će umreti. Nisu želeli da umru.

"Pa zdravo tamo", rekao je demon tako srećno i mazno da su im trnci proleteli kroz kičme, a prste nisu osećali dok su stiskali ovog drugog, "Kako tužno, kako tužno. Deca maltretirana od strane oca, kako tragično", demon poče da lije suze, ali nisu se dali prevariti. Bio je srećan. Na tom bledom licu krvlju je bio iscrtan osmeh, "Tako bedna, tragična i jadna sudbina. Ne mislite li da je to previše tužno? Ubiti vas sada ovde?" čučnuo je ispred njih plačući ledene suze, "Znaaaaaaam! Vi ste ipak jako veliki srećkovići! Ispalo je da sam ja jako dobrodušna osoba i trenutno sam u sjajnom raspoloženju! Pošto ste mi jako zanimljivi kako bi bilo da igramo jednu igru? Daću vam sat vremena da pobegnete što dalje možete, a ako vas ulovim, poješću vas!"

I bože bežali su. Trčali su kako nikada nisu trčali u životu. Bilo je ledeno, a oni nisu poneli ništa od stvari, ali nisu mogli da ostanu tamo. Nisu želeli da umur! Želeli su da žive! Da prežive i žive! Ma šta god bilo. Ma pred kim stajali. Ma šta se desilo. Zajedno će to proći. Ruku pod ruku. Baš kao što su tada trčali.

Pobegli su duboko u borovu šumu. Smrzavali su se zbog gladnog severnog vazduha i ako je bilo duboko proleće. Barem nije bilo snega. Ali bilo im je hladno, bili su umorni i gladni. Rane i modrice su ih bolele, a obrazi i prsti promrzli. Odavno je prošlo njihovih pola sata, ali nije smeo da ih pronađe.

Onda ih je Sam zaustavila. Malo dalje u šumi je videla velikog, crnog medveda, mrtvog. Među gomilom ljudskih tela. Ali medved je bio ogroman. Čak i tada su oboje mislili isto. Zarad opstanka. Zared preživljavanja. Nisu mogli da podnesu hladnoću severa tokom noći, znali su to.

Sa jednim od mačeva mnogobrojnih vojnika razrezali su medveđi stomak. Uz mnogo muke i naprezanja izbacili su orkane i izbacili neke kosti. Bilo je dovoljno veliko. Uvukli su se u medveđu utrobu. Bilo je toplije, bili su zaklonjeni i grejali se međusobno. A miris medveda ne bi mogao da zainteresuje demona. Bili su koliko toliko bezbedni, na tu jednu noć.

"Pretpostavljam da nam ovo i onako nije prvi put u stomaku mrtvog tela", zakikota se Sam.

"Neka nam bude poslednji. Od sada ćemo zauvek biti zajedno i borićemo se", Sem  drhtavo ispruži promrzli mali prstić ka Sam.

"Makar bili sami protiv celog sveta", uzvrati Sam obmotavši mali prstić oko bratovljevog.

.    .    .

"Hej", glas je zvučao poput cvrkuta ptica, Sem oseti tolu šaku kako mu miluje promrzlo lice te se trže što je uzbunilo i Sam koja je počela da paniči zbog uzanog prostora. Sem s ebrže bolje izvuče iz medveđe utrobe probivši zaleđenu krv ulpetenu u krznu i dade Sam prostora. To je bio prvi put da su čuli Solfin glas i nikada nisu imali lepše jutro.

Bila je obučena u odelo lovaca demona. I poznavali su je jer su videli kako se otac dere na nju. Kada ih je izvukla i smirila oni su joj obljasnili šta se dogodilo. A ona im je govorila najlepše reči na svetu. Pohvalila ih je kkao su se sakrili u medveda. Pričala im je kako će od sada biti sigurni dok ih je vodila pod ruku. Dala im je svoj kaput i ogrtač da se ogrnu te je ona ostala samo u beloj košulji.

A oni su he gledali kao dvoje gladnih vrabaca koji su tek ispali iz gnezda. Nije bila puno starija kd njih, ali su se osećali kao da jeste. Kao da su prvi put u životu upoznali pouzdanu osobu na koju se mogu osloniti.

"Ime tog demona je Skit", pričala je ona, "I obećavam vam da ga više nikada u životu nećete videti", i tako je sve započelo, svo troje su tako započeli svoju drugu porodicu.

.   .   .

"Solf, šta je to!?" Sem je upro prstom u sliku u knjizi koju je Solf čitala pokraj kamina. Solf se osmehne osmatrajući sliku zmije koja je umesto repa na drugoj strani imala još jednu glavu.

"To je dvoglava zmija. Da li ti se dopada?"

"Izgleda baš kul!" Sam se ubacila preko naslona za ruku posmatrajući sliku.

"Sigurno je baš strašno nemati mogučnost da se odvojiš od nekoga za ceo život", reče Sem, ne tako suptilno, pogledavši Sam koja mu se naplezi preko puta.

"Stvarno? Ja mislim da je puno strašnije imati dva početka sa istim krajem", pevušila je Solf jedva se suzdržavajući da ne posehne za lulom.

"Kako to misliš?" pitaše istovremeno blizanci.

"Po meni Zlatna Samojedica je mnogo bolja nego Dvoglava zmija. Dve glave će umreti jednom smrću, a kod Samojedice više glava će živeti zbog smrti majke", obljašnjavala je.

"Da sam ja Samojedica ne bih ni imala decu", Sam se strese.

"Ma hajde, Samojedica je divna majka. Ona dopušta deci da je pojedu. Znam da ja nikada ne bih mogla da budem tako požrtvovana majka, verovatno bih pre pojela svoju decu",

"Ponekad govoriš stvarno jezive stvari, Solf", Sem je napravio kiselu facu.

"Stvarno?" smeškala se Solf, "Uglavnom, dvoglava zmija zajsta jeste snažna, ali Samojedica nikada neće dopustiti da joj deca umru i mislim da je to njena prava snaga."