Izdajica

Srećna Sonata <Šesto Poglavlje>

Bilo je razumljivo ne videti šta je sledilo. I ako su smrdljivi leševi u skorelim uniformama i sama soba značajno upućivali na logičan sled događaja, ali uprkos svemu tome, iz vazduha isčileo je svaki tračak moguće smrti. Do tog trenutka. Trenutka kada je Aleksis iz gomile leševa isčupao drvenu palicu sa ekserima spreman da njom iskasapi Solfina leđa.

Amon je tačno znao šta treba da radi, uprkos atmosferi razgovora nikada nije zanemario činjenicu da je Solf u malenoj sobici punoj leševa. Punoj smrti. I zato je imao osećaj kao da mu se telo samo pomerilo kada je ščepao Aleksisa za ruku kojom je zamahivao palicom i toliko ga snažno bacio iz ćelije dalje od Slof da je uz tresak lupio o betonski zid hodnika.

Solf je zaleđeno stajala nekoliko trenutaka te se naglo trgla. Amon nije imao vremena da pazi na snagu, to je moglo i da ubije momka. Ipak je bio krhko građen i izgladneo, a neko nezgodno slomljeno rebro mu je možda raseklo plućno krilo. Jer Amon je definitivno čuo kako je nešto puklo kada je bacio momka na zid.

Aleksis je i nakon toga i dalje čvrsto držao plaicu u koščatoj šaci. Ali bilo je čudno, vazduh mu je bio izbijen iz pluća, ali nije ispustio ni jedan zvuk. A Amon se tek iznenadio kada je odskočio sa poda poput majmuna i zatvorio vrata samice Amonu tačno iza leđa.

Amon se brže dao da otvori vrata iza kojih je čuo Majorove povike, krike drugih vojnika i zvuk kasapljenja mesa. Dok je izašao više od polovini vojnika su zelene uniforme postale crvene i iscepane, a ono malo preživelih je bežalo niz hodnik. Major je sedeo na podu naslonjen uz zid, iz lica mu je izlazio mozak dok je Aleksis jednim pokretom istrgnuo svoju palicu iz Majorivog lica.

"Hej!" viknuo je Aleksis gledajući Amona. Lice mu je bilo isprskano svežom krvlju koja mu se presijavala na veštačkoj svetlosti nasuprot suvoj kosi, otarasio se kaputa i ostao u beloj košulji i crnim farmerkama koje su upijale svežu krv. A te plave oči su imale nešto nerazumljivo u njima, nešto što se Amon sećao da je i pre viđao kod ljudi, ali nikada nije razumeo, ili želeo da razume. Ali kod svih tih ljudi je bila ista jedna stvar: svi su bili porzvani ludim, "Mora da je lepo! Radiš sve šta ti se kaže i dobiješ sve, a ne moraš ništa da znaš! Ne moraš da znaš ništa ni o Solf, samo da radiš šta ti se kaže!"

"Da, lepo je", odgovorio je Amon iskreno ne mareći puno. Na to se Aleksis osmehnuo mlitavo držeći palicu koja se vukla po podu škripeći zbog rđavih eksera. Osmehnuo se ironično, tužno,... sažaljovo.

"Da li si srećan?" Solf je virila iza gvozdenog okvira vrata uplašeno prateći sve.

"Da", Amon ponovo odgovori bez puno razmišljanja. Aleksis zastade na trenutak, pa ga pogleda i osmehnu se drugačije. Toplo, srećno, onim osmehom koji bi ispunjavao dušu. Amonu se to nije dopadalo. Slalo mu je neke neprijatne trnce kroz kičmu jedva odolevši porivu da se strese.

Aleksis čvršće uhvati palicu, Amon je zauzeo stav. Ali ništa. Nijedan nije prišao kada je Aleksis podigao palicu, ali samo su se Amon i Solf trgnuli kada su se dugi, krivi ekseri palice zabili u meso kidajući kožu i tkaninu košulje na Aleksiskovim grugima. Krv se gusto slivala dok se Aleksis smejao nastavljajući sa kasapljenjem sopstvenog, iznemoglog tela.

Amon nije mogao da pomogne sebi, a da mu se na licu ne ocrta šok, dok je Solf iza njega izspustila vrisak. Solf je pojurila ka Aleksisu, ali jedino što je Amon znao u tom trenutku je da ne sme da joj dopusti da mu se približi. Nije mogao da skrene pogled sa momka koji se smejao uništavajući sopsteno telo, cepajući kožu i kidajući meso sa tako zadovoljnim izrazom lica.

"Aleks!" Solf je jecala pokušavajući da se mlitavo provuče pored Amona. Na to je Aleksis zastao. Gledao ju je tupo par trenutaka da bi se potom blistavo osmehnuo. Palica je ponovo ostala da mu visi u ruci gledajući Solf nekim zadovoljnim, dečijim kezom.

"Stvarno nisi lagala! Nećeš moći da budeš srećna bez nas, zar ne! Žao mi je... Tako mi je žao što sam ovoliko srećan. Spasila si me... trebao bih... trebao bi da sam ti od koristi", kikotao se brišući suze i krv sa lica šakom, ali je sve to razmazao praveći još veći haos na licu te je samo povukao šiške sa čela slobodnom rukom.

Aleksis je u sledećem trenutku postavio stopalo na dršku svoje palice dok je deo sa ekserima još uvek bio priljubljen za pod. Podigao se, balansirajući jednom nogom na klimavoj palici te je u trenutku zgrabio klimavu sijalicu i povukao je za sobom kada je skočio nazad na zemlju.

Čulo se toliko zvukova, sam plafon se raspao, a prašina stvori sivi oblak dok su žuti zalutali mlazovi struje preletali po prašini. Solf je vrisnula potežući ruke za Aleksisom. Amon nije imao drugoh izbora, prebacio ju je preko ramena izvlačeći ih oboj  odatle što je brže mogao. Ona je urlala i slabašno ga udarala po leđima, mrzeo je to.

.    .    .

Izgleldalo je kao da se muči i u snovima. Već je imala dovoljno problema sa spavanjem i od Goške Lobije, a te večeri se samo pogoršalo. Plitko i neujednačeno je disala tokom sna, ali nije se budila. Amon je sedeo na podu pored njenoj kreveta igrajući se sa krajem jednog njenog pramena. Imao je osećaj da mora da bude tu. Da mora da je gleda kako pati i samim tim i on pati jer joj ne može pomoći. Znao je da mora, jer drugačije bi se osećao kao da ju je izdao, ostavio samu u mraku da se grči.

Tog dana ju je prvi put video kako plače. I izgledala je grozno, šiške su joj se slepile uz lice, šminka se razlila po njenim obrazima ostavši tu sa skorelim suzama dok se nije umila. Htela je da podnese izveštaj na licu mesta, a kasnije je odmah zaspala u kočiji i od tada se nije budila. Amon ju je preneo iz kočije u kuću i krevet. Pripremio joj je čašu vode i lulu na noćnom stočiću pokraj velikog bračnog kreveta. Imao je osećaj da će hteti da udahne koji dim čim se probudi.

Amon se pitao da li je svaka ljubav bila takva, tokom dana se zabavljati i gledati voljenu osobu kako se smeje, a uveče ih posmatrati kako se raspadaju. Nije znao ništa o ljudskoj ljubavi, prošli su milenijumi  od kako je on bio čovek.