Izdajica

Prva Glava:Dvoglava zmija >Petnaeso Poglavlje<

Bio je mrkli mrak, a Solf nije imala pojma gde se nalazi. Te je samo hodala. U nedogled, samo crnilo. Hodala je i hodala, ali nije ništa osećala, ni umor, ni temperaturu, ni vreme. Počela je da se pita pomiče li se uopšte te je počela da trči.

I trčala
              trčala
                          trčala
                                      trčala
                                                  trčala
                                                              .  .  .

Onda je počela da vidi obrise nečeg što nije bila ništavna, crna tama. Bilo je zeleno, dugačko, možda čak i strašno. Ali nije marila.

'Ako uđeš u moja usta izvućiću te iz tame',

Nije je ni bilo briga, bosim stolaom je zakoračila u usnutrašnjost čeljusti ogrome zelene zmije. I ponovo je hodala, hodala je i hodala. Ali imala je gde da iskorači. Kada je izašla pred njom se ponovo pojavila ista ta zmija razjapljanih čeljusti.

Ona ponovo uđe u zmijine čeljusti i ponovo je hodala. Izašla je kao i prošlog puta i ponovo je videla zmiju razjapljenih čeljusti pred sobom.

Nastavila je tako da korača u čeljusti zmije. Tri, četiri,... osam,... petnaest puta. Dok se konačno nije okrenula.

Umesto da ugleda tamu i mrak iz kog je došla ona ugleda istu tu zmiju razjapljenih čeljusti koja je stajala iza nje.

Beše to velika zmija sa još jednom glavom umesto repa u čija usta je ona ulazila iznova i iznova kružeći.

Solf pogleda dve glave da suprotnih strana tela, a zmije joj prošaptaše svojim otrovnim glasovima, obe na jednom uvetu: "********",

.   .   .

"Solf", Solf se trže iz sna preznojeno i uspaničeno posmatrajući demona pokraj nje.

"Ha?" zbunjeno ispusti zvuk posmatrajući prostoriju u kojoj je bila.

"Solf devet ujutru je", Amon je obavesti. Solf ga je zbunjeno posmatrala, kao da je još uvek bila u snu, pa otrese glavu poput mokrog psa.

"Pa?" upita sklanjajući kosu što joj se slepila uz znojavi vrat.

"U deset imaš sastanak sa Većnikom", na to se Solf potpuno razbudi. Trgla se iz kreveta uzimajući stvari iz prepunog ormara kao pomahnitala pa se sjurila u kupatilo.

"Zašto me nisi ranije probudio?!" Vikala je strčavajući niz stepenice, pa se predomisli i ponovo se žurno uspenje uz stepenice ne bi li se vratila u sobu.

"Ti se obično probudiš pre mene", Solf je ignorisala logiku tog komentara sa fotelje u svojoj sobi uzimajući uniformu te je bacivši Amonu.

"Obuci to dok se ja istuširam!" viknula mu je ponovo strčavši niz stepenice uz tupkanje po drvenoj podlozi pri svakom koraku.

.   .   .

Solf i Amon su sedeli u čekaonici pred kancelarijom Većnika Pipjerova. Oboje obučeni u formalne uniforme lovaca na demone, kako dolikuje. Mada je komična ironija bila to što je Amonu tako dobro stajala crveno beli sklop boja, zlatne dugmad i motiva. Osećao se kao da ga sve svrbi od materijala, a možda je bilo i jer nije bio naviknut da nosi toliko odeće, a čizmamam bi pokidao vrhove da mu Solf nije zabranila uz vrlo živopisne pretnje smrću.

Ali za razliku od Amona kome je uniforma sjajno stajal, Solf je i sjajno stajala i znala je kako da je nosi. Leđa su joj bila prava poput strele, a dugu zlatnu kosu je pokupila u nisku punđu obmotanu pletenicama. I za razliku od Amona, koji je na grudima imao crvenu zvezdu, Solf je na sebi nosila dosta ordenja da se Amon zapitao kada je za svojih dvadeset godina života uspela da ih zasluži. Crna aktovka joj je sedela u krilu pod šakama dok je ona gledala pravo pred sebe kao da će zid preseći pogledom.

U čekaonici je bilo još par ljudi koji su sedeli u udobnim stolicama kao i njih dvoje, a asistentkinja bi ih s vremena na vreme pitala treba li nekome nešto. Nije prošlo dugo dok ih nisu pozvali u kancelariju.

Ljubazna asistentlilja bujnih riđih kovrđa i prejakog crvenog karmina im je otvorila masivna, drvena vrata krajnje elegantno. Pod kancelarije je bio presvučen kraljevsko zelenim tepihom, bojom koja je bila zaštitni znak Gorške Lobije. Drveni zidovi su bili sakriveni policama za knjige, mnogim slikama slavnih događaja Veća i samog Vrćnika Pipjerova, koji je sedeo za teškim drvenim stolom uredno srećene papirologije sa fiksnim telefonom, penkalom i pečatima. Sve u prostoriji je bilo pod konac i prijatno koliko i zastrašujuće.

A sam Većnik Pipjerov je bio zgodan čovek u tridesetima. U knap krojenom odelu od najfinijih materijala, stilizovane smeđe kose i pronicljivih ljubičastih očiju. Zasigurno uspešan čovek u tako mladim godinama.

"Ah, gospođice Fledž, dobro došli", izgovorio je ne previše oduševljeno nekim tonom koji je iskazivao iziritiranost, ali i superiornost. Solf se formlano nakloni, pa ju je Amon pratio onako kako ga je i naučila. Desna pesnica na levi grudni koš, uvučenih laktova, sklopljenih nogu, a leve ruke savijene iza leđa poput konobara, "I vidim da ste ovog puta doveli društvo." Rukama je gestikulirao na Amona u isti mah im nudeći da sednu. Samo je Solf sela sa aktovkom pokraj stolice, dok je Amon ostao da stoji iza nje.

"Ne obazirite se na njega, on je prisutan samo da osigura moju bezbednost", ljupko uzvrati Solf sa naznakom osmeha na licu. Ali Većnik Pipjerov se nije opustio koliko se isfrustrirao, što mu se videlo po držanju.

"Gospođice Fledž, trenutno stvarno nemam vremena za maratonske diskusije sa vama, pa bih vas zamolio da iznesete argumente koje ste ovaj put pripremili i izađete iz moje kancelarije", pričao je tamnoputi muškarac sa, po Amonu, previše arogantnim tonom. To zapravo nije bilo ništa u poređenju sa Sofinom dnevnom dozom hvalisanja, ali njena arogancija je bila komična. Njegova je bila drska.

"Oh, sasvim sam svesna situacije u kojoj se nalazite i ne planiram da Vam oduzmem mnogo vremena", pristojno će Solf sa oštrom notom otrova na usnama umesto osmeha, "Samo sam došla da vam donesem ono šta tražite." Osmeh joj je napustio lice, a oči postale krupne i zlatne. Imala je isti pogled kao kada ju je Amon tog jutra probudio iz sna.

Ona podiže aktpvku i otvori je, pa je tek nakon naglašavanja tih pokreta teatralno okrenu da bi Većnik mogao videti njen sadržaj. Većnikovo lice se iskrivi u zbunjenost dok se Amon vraški trudio da mu lice ne odaje isto to.

U crnoj aktovci je spokojno ležao mali, plišani, roze zeka sa crvenom mašnicom na glavi dok je krupnim plastičnim očima posmatrao plafon kancelarije. Solf se ponovo osmeh raširi licem.

"Za ostatak ćete prvo trebati da mi ispunite onu uslugu o kojoj smo pričali prošli put", reče i ustade sa svoje stolice dok joj se plašt dramatično zatalasao. Amon joj otvori vrata, a ona Većniku Pipjerovu uputi poslednje reči pre izlaska iz prostorije, "I iskreno se nadam da ćemo ovo zadržati među nama da ne bih ostatak morala da šaljem u delovima."

.   .   .

"Hej, da li je stvarno bilo u redu da ih samo tako pustim da pobegnu?" pitao se Amon u vezi sa blizancima sa fotelje u Solfinoj spavaćoj sobi te večeri.

"Preispituješ moja naređenja?" Oštro će Solf.

"Ne, ali možeš li barem da mi kažeš šta im se desilo?"

"Ne", otsečno mu odgovori obuvši crne štikle, "Dakle, kako izgledam?" upita ljupko okrenuvši se potpuno ka njemu. Crni sako joj je išao lepo uz telo ističući joj grudi, a velika bela marama zavezana u mašnu oko kragne njene košulje je dodavala eleganciju. Crna suknja u paru sa sakoom joj se slivala do ispod kolena dajući naglasak kukovima, a štikle su činile da ima visinu normalne niske osobe.

"Izgledaš kao ambiciozni advokat", zaključi Amon bez imalo suzdržavanja. Solf coknu nezadovoljno.

"Možda bih ipak trebala da nosim uniformu lovaca pred Većem prekosutra?" reče bacivši se na veliki krevet. Okretala se po krevetu kao malo nezadovoljno dete dok se nije smirila i legla na leđa sa podlakticom preko očiju, "Ahhh, toliko sam se trudila da dobijem odobrenje jednog Većnika za sastanak sa Većem. Ne mogu sada da zaserem."

"Onda nemoj", Solf ga pogleda malko podigavši podlakticu.

"Stvarno znaš čoveku da daš motivaciju i samopouzdanje",

"Ne ne znam", Solf ga je gađala jastukom.