Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Četrnaesto Poglavlje<

"Završio sam misiju", pričao je preko govornice na ulici. Grad mu je te večeri zadavao posebnu mučninu u stomaku, a u kraju uma nešto ga je svrbelo.

"Sve je odrađeno tačno kako sam napisala?" Upita Solf sa druge strane za fiksnim telefonom u apartmanu, vrteći pramen zlatne kose oko prsta.

"Da, to jest trebalo bi, ako si ti bila odgovorna za snajperistu", odgovori Amon malo nesigurno.

"O da. To je bio Šira. Šira, reci zdravo!... Šira te pozdravlja", odgovorila je veselo preko slušalice, kao da nije cela misija mogla da propadne zbog tog jednog malog delića, "Izvini što ti nisam ranije rekla. I onako nisam planirala da ih Šira ustreli, samo sam htela da im stvorim pritisak zbog prisustva snajperiste." Amon je klimnuo glavom i ako ga ona nije mogla videti, a ni njega nije bilo preterano briga.

"Onda ćemo se naći u tvom stanu kasnije?"

"Biću tamo do jedan, otspavaj malo ako želiš", i to je bio kraj njihovog razgovora. Amon je samo bio zadovoljan što čuje da je dobro i da se sve odvilo po njenom planu. Osećao je ogromno žaljenje zbog blizanaca, bili su samo deca. Ni punoletni, a upoznati sa svim čarima rata. Imali su puno vremena, a nisu mogli da iskuse slobodu i sreću života. A opet, ko je bio Amon da žali što drugi to nisu iskusili, kada je bio demon koji se hranio njima sličnim i ubijao iz dosade?

Dok je prolazio ulicom, na trenutak je pogledao u izlog radnje sa kućnim ljubimcima. Tu je velika zlatna zmija gutala male istovetne njoj. On samo okrenu glavu i nastavi svojim putem.

.   .   .

Po Semovom i Saminom licu je šibao onaj dobro poznati slani vetar. Isti taj vetar je usporavao njihov pad udarajući u platno što im se nalazio od ručnih do nožnih zglobova, te su ličili na dve leteće veverice što se spuštaju u more.

Sem i Sam su imali ogromne osmehe na licima. Kako je Solf govorila: 'Dobro skrojeno odelo može spasiti život', i dođavola, nikada nije bila više u pravu.

Mali ribarski brodić im je prilazio, oslikan plavom i prljavo belom farbom, sa elegantnim crvenim slovima 'Fejžnadi' kao imenom.

Slana voda ih je primila, pečući im rane i ogrebotine u talasima. Kada su se popeli na palubu osetili su sreću koliko i razočaranost. Tu je stajao kržljavi momak, nešto stariji od njih, gavran crne kose i zmijski zelenih očiju. To je bio Zel MaTsin, pravi kučkin sin i njihov bivši kolega iz cirkusa, krotitelj zmija, reklo bi se da se sličnosti privlače.

Nebrojano puta ih je zajebavao, a jednom su zbog njega zamalo i popili batine. Naravno potom su oni njega pošteno isprebijali, ali sada, sada im je bilo drago što ga vide. Ne kao osobu, već kao člana cirkusa. Nekog kod kog mogu da se opravdaju za svoja nedela, čak i da im ne poveruje barem je mogao da ih sasluša. Ali umesto svega sa čime su želeli da započnu, Sam mu ispljunu pitanje poput psovke.

"Šta ti radiš ovde?"

"Stari Kostoglavac mi je dopustio da vas ja otpratim", skrenu pogled namršteno, ali su i Sem i Sam bili sigurni da im se i pri bolovima, vrtoglavici i sigurnoj temperaturi ne čini da je pocrveneo u ušima.

"Zašto?" sada je Sem pitao potpuno zbunjen. Osečao se kao da se uboo na čiodu. Zel izdahnu, suzdržavajući se te se češući po potiljku.

"Niste toliko loši, u redu!? Znam da ste govna, ali nikada ne bi ste spalili cirkus i toga smo svi svesni. Povukli smo neke veze i preko Kostoglavca odlučili da želimo da vam pošaljemo neke stvari pre negi što odete. Falićete... svima", nogom je gurnuo veliku crnu torbu zabivši ruke duboko u džepove svojih pantalona, te je nastavio da se mršti u svoju bradu dok su ga Sem i Sam u neverici posmatrali.

"Zel, mi... ne znamo šta da kažemo...", Sem je u neverici posmatrao crnokosog momka obasjanog slabom svetlošću uljane lampe. Činilo se da samo Sem nije znao šta da kaže jer se Sam zatrčala i snažno zagrlila momka u rolci crno belih šara. Zel je nastavio da crveni kada se i Sem pridružio zagrljaju te ih potom naglo odgurnuo od sebe.

"Dobro! Nije ovo sahrana! Bolje da budete dobro, razumete!?" Sem i Sam se u isti mah osmehnuše, sjajno i srećno. Osećali su se ispunjeno. Zbog silne žurbe nisu ni stigli da budu anksiozni zbog napuštanja cirkusa i svih tih divnih ljudi, a sada nisu ni morali.

Za sve je cirkus bio dom. Dom koji su se Sem i Sma plašili da je njihova porodica mislila da su oni uništili u grimiznim plamenovima zarad svog dobra. Ali još važnije od doma, cirkus je bio njihov način preživljavanja, sada kada je sve bilo uništeno svi su morali da počnu da traže nove poslove. Oboje su se plašili da neće uspeti da nađu druge poslove, ali pošto su im poslali poklone bili su sigurni da će biti dobro.

Nakon još malo razgovora Zel ih je napustio u čamcu za spasavanje zaputivši se nazad ka gradu koji je sijao naspram mračnog, crnog mora. Blizanci su samo posmatrali taj sjajni, veseli grad u duginim bojama kako se presijava na vodi dok nisu počeli sa raspakivanjem poklona.

Torba je bila puna stvari sa svačijim imenima na njima kao znak od koga su. Čak je i Zel ostavio Semu njegov izgubljeni kaiš koji je ovaj 'slučajno pronašao'. Sem u tom trenutku nije čak mogao ni sda se naljuti.

"Owwww, tvoj voljeni Rej ti je poslao tvoje omiljene čokoladice", zezao je Sem svoju sestru držeći poklon njene, ne tako tajne, simpatije, Reja Friškove, koji je radio kao prodavač karata. Sam se kao paradajz ucrvenela u licu počevši da negoduje.

"Nije on moj voljeni! I vidiš da piše da je za oboje! I on je barem poslao poklon za razliku od one male Đuzy",

"Koliko puta da ti kažem da nikada nije bilo ničega između mene i Đuzy!"

"Da, daaa", pevušila je Sam uzimajući poslednji poklon sa dna torbe. Bila je to plastična posuda puna domaćih vafla uz par bočica sa premazima. Oboje se namrštiše na taj prizor te otvoriše ceduljicu koju su pronaši na vrhu vafala.

"Za - Sema i Sam

Volim vas

- Solf Fledž"

"Šta je ovo koji kurac!" uzviknu besno Sam.

"Kako može biti tako arogantna-", Sem je počeo da kritikuje kada je podigao pogled ka sestri, "A zašto ti, koji kurac, plačeš!?"

"Ne plačem! Ti plačeš!" viknula je Sam u svoju odbranu brišući suze koje nisu želale stati.

I Sem svojim dlanom pokuša da obriše to nešto vlage što mu se sakupilo na obrazima, ali je shvatio da je ima malo više nego što je mislio. Ni njegove oči nisu želele da prestanu da plaču. Oboje se zagrliše uronivši slinava lica ovome drugom u rame. Suze su lile poput kiše. Nisu ni znali zašto plaču. Osećali su i tugu i sreću u istom trenutku. Kao da je staro breme samo zamenilo neko novo.

Tri

Dva

Jedan

Eksplozija proguta taj mali ribarski čamac na sred mora pod mesečinom što se slivala po okeanu. Dim se dizao u bistto zvezdano nebo, dok je malo plovilo gorelo u grimiznim plamenovima.

Malu ceduljicu ponese vetar kao kakvu zastavicu predaje.

"Volim vas", ostalo je samo u vazduhu, a na staklenoj površini tog mračnog okena, obasjanim plamenovima plovila i mlečnim svetlom meseca, suprotna strana ceduljice ostade okrenuta ka svetu, "Zbogom."