Izdajica

Druga Glava: Srećna sonata >Prvo Poglavlje<

Te večeri Solf je, neobično elegantnim korakom za nekoga u štiklama, silazila niz stepenice od klesanog kamena što su pripadale ponosito ogromnoj zgradi od istog materijala u vizantijskom stilu. Blicevi crno-belih foto aparata, većih od glava samih fotografa, su neprekidno pljuštali davajući razigrane nijense crvene i caklile zlatne vezove njenog odela Carskih lovaca na demone.

Njen izraz lica je poput kamena držao nezainteresovanost, dok je istina bila da je bila spremna sebi da probije šake noktima suzdržavajući svu sreću i euforiju koja se za tako kratko vreme nakupila u tom neobično niskom i krhkom telu. Želela je da počne da skakuće po stepenicama ili da glumi modela na fotografisanju za časopis 'Svilena dama' koji je toliko volela.

Amon je išao iza nje, njemu nije predstavljalo problem imati neutralan izraz lica kada i onako nije razumeo šta ti ljudi oko njih rade. Šta više, suzdržavao se da se ne mršti dok su mu uši probijala vriskava pitanja, nos pekli znojav miris mase, u perifernom vidu ga zaslepljujući blicevima i na sve to je još ponovo morao da nosi ono neudobno odelo sa sve čizmama.

Čim su stigli pred kočiju na kraju putića što ga je masa oblikovala, pojavi se prilika odevena u crni kaput visoke kragne i pereline metnute na ugalj crnu kosu pod čijim su se šiškama nalazile zmijsmi zelene oči. Sa elegantnim i krajnje prijateljskim osmehom na licu, Amonu nepoznat mladić, džentlmenski otvori velika vrata kočije.

"Nadam se da je sastanak sa Većem dobro prošao Kapetane", izgovori tečno na Strajdskom zbog čega među novinarima nastade novi talas žamora.

"Bilo je zadovoljavajuće", ljupko će Solf sa osmehom, "Nadam se da ćemo imati više vremena da pričamo na banketu u Strajdskoj, Pukovniče MaTsin." I pre nego što je prihvatila ruku momka ne bi li se lakše popela stepenicama u kočiju, Solf se okrenu ka ogromnoj zgradi od klesanog kamena, u čijim tamnim visinama, pokraj prozora Većnice, nije videla, ali bila je sigurna da Većnik Pipjerov posmatra. Te mu se nasmešila i nestala mu iz pogleda u kočiju.

Amon joj se ubrzo pridružio u kočiji sedišta od gorko crvene kože i isto tako crvenih zavesa koje su istog trenutka navukli na prozore. Nakon još kojeg trenutka kočija se zatresla, teški drveni točkovi počeše da se okreću po kamenom drumu, a dva prelepa belo smeđa pastuva kaskaju utopivši se među druge.

"To je bilo baš naporno, a?" prokomentarisa Amon vireći kroz zavese ne bi li provereio da su potpuno izgubili fotografe i novinare, kao i samu zgradu gradske Većnice, iz vidika. Ali kada je okrenuo glavu nazad ka Solf nije ni sam znao zašto se toliko iznenadio.

Ona je sedela preko puta njega, uspravna poput strele toliko zračeći srećom da mu je bilo neprijatno. Obrazi su joj rumeneli, a licem joj se razvukao ogroman osmeh dok je posmatrala svoje ruke u krilu.

Ponosna, ispunjena, osećala se kao da će umreti od silne radosti. Načinila je nešto što niko drugi pre nje nije uspeo, nije se tu radilo o običnom lovu na izdajice u stranoj zemlji. Ona je uspela da sastavi ugovor sa Goškom Lobijom u ime Carstva! U ime svog Cara! Goška Lobija nije podržavala politiku Strajdskog Carstva, mnogo puta su odbijali da trguju sa njima čak i tokom rata. Ali sada je sve bilo drugačije, ne samo da je ugovor bio uspostavljen i da će, ne samo uslovi života u Carstvu postati bolji, već će i moral trupa porasti. Osećala se toliko ponosno i srećno da je mogla da se onesvesti.

"Čestitam", Amon na kraju reče i sam se iskreno osmehnuvši. Dopadalo mu se da je vidi toliko srećnu dok je izgledala kao top sa konfetama koji samo što nije opalio. Solf se zauzvrat glasno nasmeja i skoči mu u zagrljaj. Možda bi zbog tog poteza čoveku izbila tri trebra, ali niti bi je u tom trenutku bilo briga, niti je Amon bio čovek. Uzvratio je zagrljaj zabivši nos u njeno teme pokušavši da se skoncentiše na miris i zaboravi na smrad celog tog grada.

"Hvala", konačno odgovori kada se odvojila i sela pokraj njega. Njene zlatne oči su izgledale kao da bi mogle da eksplodiraju u vatromet od sreće koju je osećala, "Pa, budući da si obavio sjajan posao za prvu misiju i da sam ja u odličnom radpoloženju, častiću te! Ovde smo već oko nedelju dana, sigurno ima neko mesto na koje bi želeo da obiđeš?"

"Uredu sam sa bilo kojim mestom koje se tebi dopada", uzvrati Amon i sam se smeškajuči zaražen Solfinim naglim porastom energije, "Mada nema ni potrebe za nečim takvim. Možeš li samo da mi kažeš šta je na kraju bilo sa blizanc-?"

"Ne!" Solf odgovori jednako entuziastično sa širokim osmehom kao i do tada ni ne dopustivši mu da dovrši rečenicu, "Uuuu, vidi, prolazimo kroz četvrt Crvenih fenjera!" Preko Amona je uzela da posmatra kroz prozor ulicu kroz koju su prolazili.

I Amon sam proviri kroz prozor svestan da Solf samo skreće temu. Ime ulice mu je imalo smisla, na svakom koraku je bilo crvenih fenjera, onih obešeni nad ulicom je bilo skoro toliko da se zvezdano nebo nije mkglo nazreti. Cela ulica je izgledala jako živahno i zabavno. Put je tu bio obična utabana zemlja, zgrade su bile od drveta, a ljudi kao da su hodali u čoporima umotani u skupocenu odeću raznih kultura.

"Vidi, plesačice iz Malakaja!" Solf je uperila prstom kroz prozor ka grupi žena kafene boje kože. Ritmično su se pomerale uz muziku njihanjem ističući obnažene delove tela, dok su zvončići na njihovim maramama od providne svile boje zlata zveckali. Amon nije hteo da laže sebe, ples je bio prijatan za oko, "Baš su lepe!" uzbuđeno je Solf posmatrala za njima dok ih je kočija prolazila.

"Ispašće ti oči ako nastaviš tako da buljiš", Solf se zakikoće uvukavši glavu nazad u kočiju.

"Brume! Ipak nas odvezi do 'Goška viljuške'! "Solf doviknu kočijašu kroz drveni zid, a kao odgovor je dobila samo kratko kucanje po drvetu.

"Mislila si sada da idemo? Ali zar nisi umorna? Danima si se pripremala da se sastaneš sa Većem i siguran sam da te je rasprava iscrpela",

"Ićićemo", Amonu se nije dopadala ideja da se Solf toliko napreže. Mnogo je posla imala i dok su samo hvatali blizance, a uz to je našla vremena da gnjavi jednog od Većnka za odobrenje za sastanak sa Većem i plus se potpuno sama pripremala za isti sastanak. Ali Solf je izgledala toliko uzbuđeno i odlučno da prosto nije mogao da podnese da on bude taj koji će joj pokvariti momenat užitka. A možda joj je taj izlazak i bio potreban? Ipak je samo radila tih nedelju dana, a Goška Lobija je imala toliko atrakcija i zabave da je bilo bolno ne uživati malo.