Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Jedanaesto Poglavlje<

"Kako to misliš da ideš?" Amon je pratio Solf po kući dok je ona tražila stvari koje bi ponela sa sobom.

"Lepo. Prošlog puta kada si se borio sa njima da nije bilo mene pobedio bi. Sakriću se u gradu i davaću ti uputstva, iz skrovišta. Ne smemo da dozvolimo situaciju da me uzmu za taoca", obljašnjavala je pakujući svoju lulu u obliku zlatnog zmaja u torbu.

"Ne dopada mi se ideja da ne znam gde si", rekao je i ako je znao da to neće ništa promeniti.

"To je samo do večeras. Ovo je neophodan deo plana", kažiprstom je dodirnula vrh njegovog nosa, mada je morala da se popne na prste da bi uspela.

"Razumem", Solf mu se samo nasmešila stavljajući torbu na rame i zatvarajući vrata za sobom. Nije mu se uopšte dopao taj prizor.

Pogledao je sat, bilo je jedan popodne, ostao je još ceo dan do večeri.

.   .   .

Kada se Sem probudio uznemirio se što nije video Sam. Toliko se uzrujao da se čak nije ni pitao zašto ga podnožje leđa ne boli dok je tragao za njom kroz skladište. Svetlo je naviralo kroz visoke prozore te je mogao da vidi kroz čestice prašine što su lutale vazduhom.

Bilo je veliko olakšanje videti je kako se isteže pred skladištem, ali u isto vreme ga je i briga oblila.

"Šta to radiš!?" povikao je više zabrinuto nego besno prilazeći joj. Ona se okrenula ka njemu. Njihove mastilo crne, kratke, kovrđave kose su dobile identičan sjaj na suncu, dok su njoj roze šiške padale sa leve, a njemu sa desne strane lica.

"Više ne znam da li je onaj Anthony naučnik ili čarobnjak!" povikala je sa lažnim besom, podižući majcu taman dovoljno da se vidi skup vena koje su pulsirale preko mesta gde je bila rana.  Na to je i Sem opipao svoju ranu shvatajući da ga ne boli i da oseća ispupčenja od vena u podnožju leđa. Zasmejao se.

"Ne brini, u uputstvima je napisao da će nas, nakon dvadeset četiri sata od delovanja leka, sledećih nedelju dana i disanje boleti", pričao je dok se i sam pridruživao u jutarnjem istezanju.

"Jedva čekam da izbodem tog sadistu", reče streljajući okean pogledom kao da on uzrokuje njenu mržnju.

"Koji nam je spaso živote", dopuni je Sem.

"Manje bitno", oboje se nasmejaše obasjani zracima sunca i duboko udišući morki vazduh od kog su ih pekla pluća.

.   .   .

Solf je opušteno pila čaj na najvišem spratu hotela 'Sirenin biser'. Hotel je bio luksuzan sa sjajnim pogledom na more. Ponosila se što je nabavila najbolji apartman koji je uglavnom bio dostupan samo članovima veća koji su donosili sve najbitnije odluke za grad.

"Sjajno je, zar ne?" pitala je ponosno debelog čoveka niskog rasta, mada bio bi viši od nje da nije nosila štikle.

"Nikada pre nisam bio ovde, neverovatno je", zapanjeno je razgledao apartman ostavivši pokraj ulaza ogromnu crnu torbu. Nosio je samo belu potkošulju i šorc sa cvetnim šarama zbog vrućine, "Ali zašto je ona tu?" Pitao je misleći na malu devojčicu od jedva četiri godine koja se na kauču preko puta Solf igrala plišanim igračkama.

"Nije tvoj posao", odgovorila je nezainteresovano pijuckajući ledeni čaj u elegantnoj, svetlo plavoj fotelji, unapred pripremajući pisma sa naređenjima za Amona. Muškarac male bradice i obraza koji su visili samo sledgnu ramenima budući da nije hteo da se odrekne lake zarade.

"O, i inače", dodala je Solf ozbiljnim tonom, "Ne ulazi u kuhinju."

.   .   .

Amon je shvatio koliko mu je dosadno kada je počeo da jede. Nije jeo vekovima i zaboravio je i kakav ulus ima hrana, prosto mu nije trebalo. Njegovom organizmu nije bila potrebna hrana da stvara energiju. I kada je prvi put nakon mnogo vekova probao kolačiće sa belom čokoladom, kokosima i lešnikom, shvatio je koliko je glupo za demona da jede ljudsku hranu. Zaželeo je da ima gozbu kao onu u Leveškoj, ukusnije ljude nije jeo, a nije bio ni jedni demon koji je tako mislio. Valjda je zato Leveška uništena.

I evo ga, priseća se prošlosti kao neki deda, dok se žali na hranu. Shvatio je koliko nema ništa da radi dok Solf nije tu. Čak je i uzeo da jede iz dosade. Nije mogao da kaže da mu nedostaje, ali bilo je čudno bez nekoga da priča sa njim. Nisu se toliko razdvajali još od kada su sklopili ugovor.

Vreme sa njom je prolazilo u isto vreme i tako sporo i tako dugo. Dani su prolazili kao rukom odnešeni, ali juče je izgledalo tako daleko da ga ni teleskopom ne bi mogao uočiti.

Prisetio se okova u onom obsidijanskom sanduku. Mehanizmom su mu ovorili rupe za vazduh samo da bi mogao da joj odgovori. Sećao se kako su mu se lanci usecali u meso, osećaj neprestanog gušenja zbog nedostatka vazduha, uzani obsidijan koji mu je grlio ramena, ali najgore su bile narasle dlake koje su ga svrbele i golicale.

Solf je sa onim zaslepljujućom lampom i tim likom malog anđela izgledala kao nada.

Vreme je brzo prošlo dok je razmišljao o njoj, čak je i samo u njegovim mislima činila da vreme brzo prođe. Tu pred zalazak sunca jedan galeb zaljuca na prozor sa porukom od Solf oko njegove noge.

Pročitao je njena uputstva i zapamtio broj telefona koji je trebao da pozove ukoliko bude imao pitanja. Izgledalo je zabavno. Bio je u pravu što je prihvatio ugovor. Solf je donosila tačno sve ono čemu se nadao. Ostavio je papirić na stolu od crvenog drveta u dnevnoj sobi i izašao iz kuće. Do luke mu neće biti potrebno puno vremena.