Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Osmo Poglavlje<

"Solf!" Amon izjuri na terasu hvatajući se za mermernu ogradu naginjući se preko iste. Duboko je udahnuo. Bilo je dobro, nije mirisala na krv.

"Budalo, pazi na njih!" izdrala mu se sa ograde, Amon se okrenu, ali bilo je kasno, u uglovima očiju je video samo obrise tela. Momak i devojka skočiše sa terse na ogradu silovito je uzdrmavši i uskočoše u komšisko dvorište.

"WAAAAAAAAAA!!!" to je Solf. Solf je vrisnula. Pala je sa ograde, gurnuta od strane momka. Amon se baci sa terase, uspe da uhvati Solf te se nogom odgurnu o ogradu da ne bi pali u ruže i tresnu leđima o tvrdu zemlju.

"Da li si dobro?" istog trena je upita i dalje ležeći na zemlji. Možda je bilo samo zbog ugovora, a možda je samo bilo i do njega, ali zašto bi to bilo bitno? Kada je pala prepao se toliko da je pomislio da će mu pluća pući.

"Da", odgovorila je odsečno i promuklo ustajući sa njega. Bila je lepljiva od znoja i kosti su je bolele zbog trzaja pumparice i penjanja na dva ipo metra visoku ogradu. Osim toga bila je iznervirana zbog narušavanja plana.

"Da pođem za njima?"

"Ne", odgovori otsečno otvarajući klizna, staklena vrata te zakorači u dnevni boravak.

"Žao mi je, prekršio sam tvoja pravila", zvučao je kao da se kaje, možda i više nego što je trebao. Ušao je u dnevnu sobu za njom. Solf se raskomotila na kauču, zapalila lulu oblikovanu u zlatnog zmaja. Izdahnula je, dim je počeo lagano da ispunjava sobu dok je Amon u tišini seo u fotelju.

Videlo se da je bila iznervirana, Amon ju je prvi put video takvu i nije znao kako da se ponaša. Odlučio je da bude tih, to je najbolje znao, a da je ona želela razgovor pričala bi. Ali osećao se loše, imao je samo četiri pravila da prati i u tome je podbacio.

Solf ga je konačno pogledala nakon što je ispunila sobu dimom. Nije očekivala da će mu biti toliko krivo što je prekršio njena pravila, ali to je zapravo bilo i dobro. Ustade sa kauča sa lulom u levoj ruci, a desnom mu podiže bradu tako da se gledaju oči u oči. Dunu mu dim u lice što ga je nateralo da zažmuri na trenutak.

"Ako ti je žao samo se postaraj da se ne ponovi",

"Zašto si mi dunula dim u lice?"

"Zbog dramatike", podsmehne se pustivši mu bradu te se okrene nazad ka kauču, "Od večeras nema spavanja za tebe. To dvoje mogu da provale u kuću bilo kada, a tebi i onako ne treba san, zar ne?"

"Fizički mi nije potreban, ali sam se navikao na njega, nisam siguran kako će nagli prekid uticati na moje telo", Solf ispusti još jedan dim te ostavi lulu, iz fioke pokraj police sa knjigama poče da vadi stvari. Na sto od crvenog drveta postavi mapu grada, neke hartije sa pečatima i ponovo uze lulu u ruke. Zidni sat je jednolično kliktao pokazujući osam i devetnaest, sunce napolju je počelo zalaziti te je nebo postalo modro narandžaste boje, a vazduh nešto lakši.

"To su blizanci, Sem i Sam Kasky, imaju po petnaest godina, nisu bili deo ekipe kada smo tebe lovili tako da su sada imali tu prednost. Imamo dozvolu da ih ubijemo. Neka pitanja pre nego što počnemo?"

"Počnemo sa čime?"

"Dala sam vojsci njihovu sliku, neće moći da pobegnu iz grada. Ali baš zato imaju prednost terena, već su neko vreme u gradu i dobro ga poznaju. Moraš da naučiš barem osnovnu mapu grada da bi smo nadoknadili to", pričala je zavaljena na kauču lagano pušeći lulu. Amon je posmatrao mapu grada, bila je to jedna spetljana paukova mreža puna boja i reči koje su ga umarale samo od posmatranja. Odjednom je osetio poštovanje prema Solf koja je, kao strateg, takve stvari morala da zna napamet.

"Petnaest godina. Zašto bi tako malu decu ubacila u svoju jedinicu?" pogledao je bez osude, u njegovim rečima i pogledu se moglo videti samo sažaljenje za blizance. I Solf se to zapitala na trenutak. Bili su to samo deca izgubljena na dalekom, surovom severu.

"Ta mala deca su ti danas zadala poštene batine. Jesu imali efekat iznenađenja i prirodno im više odgovara borba u malom prostoru, dok si ti prosto tako... duguljast. Malo su porasli od kad sam ih poslednji put videla, mada još nisu prešli sto šezdeset pet... ", Amon je odlučio da ignoriše činjenicu da Solf zapravo nije odgovorila na pitanje i počeo je sa pamćenjem mape grada.

Zavrtelo mu se u glavi na sam pogled, a kada je pročitao imena nekih ulica bio je siguran da bi pregrizao jezik da pokuša da ih izgovori. Istorija koju je nosila svaka ulica i koliko je taj grad zapravo prošao je bilo zapanjujuće. Vladari su se menjali, narod je ginuo i rađao se, ali grad je ostajao prelep. Kao da ga je neka vodena vila proklela da zauvek cveta i rađa, bilo da je dobro ili zlo.

Solf je počela da pali svetla po kući kako je sunce zalazilo. Istuširala se da bi sprala znoj sa sebe i preko spavaćice navukla čipkani mantil. Osečala se bolje. Još od kako je otišla u cirkus da izvidi situaciju osećala je neki pristisak. Bila je srećna da vidi kako lete po vazduhu i smeju se. Donekle joj je bilo i drago da su uspevali da vode normalan život na neko vreme, iskeno se nadala da sa njima neće morati da se bori, ali nije ni trebala da gaji takve nade. Ovako mora biti. Mislila je posmatrajući usnulog demona na fotelji.

Osmehnula se. Daće mu još to jedno veče da spava. Ne zato što će ga od sada izrabljivati kao konja. Ne zato što će morati da nauči kompletnu kompoziciju grada. Ne zato što ga je propucala pumparicom ili zato što joj je spasao život kada ju je uhvatio. Već zaćto što izgledao tako neodoljivo dok spava.