Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Dvanaesto Poglavlje<

Te večeri, tek posle zalaska sunca, nešto prijatnije i vetrovitije od prethodnih Sem i Sam hodali su lukom uz bujicu drugih radnika. Obučeni u radničke uniforme, sa starim, ofucanim kapama na glavama da njihova kosa ne bi privlačila pažnju.

U radnike niko ne gleda, shvatili su tokom boravka u gradu. Gorška Lobija je bila ogromna, a u tako velikom gradu sve se stalno kvarilo, rušilo, krivilo. Radnika i majstira je bilo svuda, ali kao da su bili nevidljivi. Ipak, pored toliko zabave i iskušenja oblivenih perjem i šljokicama ko bi zagledao sivo-plavou osobu u dronjcima? I tako, Sem i Sam su se penjali stepenicama zgrade u izgradnji u čoporu istih sivo-plavih uniformi, prašnjavih čizama i kapa.

Odvojiše se od ostalih pretverajući se da su zaboravili nešto u zgradi na kojoj su radili ti ljudi. Radnici ih veselo pozdraviše, verovatno su im Sem i Sam izgledali samo kao dvoje siročadi ili beskućnika koji kroz teške poslove pokušavaju da zarade ne bi li preživeli. Ko bi uopšte posumljao da su dvoje petnaestogodišnjakinja ikada videli, a kamo li učestvovali u ratu? Istina da se veliki ljdsko-demonski rat završio samo pre jedva tri godine, ali Gorška Lobija nije uopšte bila zahvaćena, ona je bila odgovorna za prevoz raseursa među državama i time zaradila ogromno bogatstvo.

"Sem, ovo mi je sumnjivo. Solf od juče nije napravila nikakav korak. Čak nas ni policija nije zaskakala, a u novinama nikada nije objavljena naša slika", pričala je Sam penjući se betonskim stepenicama na treći sprat sa koga su trebali da se spuste niz konstrukciju i približe se mestu sastanka u luci.

"Zato sam ja ovde", bio im je potreban samo trenutak da shvate odakle dolazi zvuk glasa, a u sledćem su već zauzeli borbeni stav okrenuti ka nedovršenom prozoru od betona bez okvira ili stakla. Tu je sedeo demon iz Solfinog stana. I dalje su se divili kako je Eleonarda shvatila da će Solf sklopiti ugovor sa nekim moćnim demonom da bi ih lovila. Bilo im je žao što ona nije bila tu, Eleonarda bi znala šta Solf planira, ili barem približno o čemu misli.

Demon je ustao sa prozora i našao se u prostoriji. Mogao je da ih napadne iz zasede da je želeo, nije ih shvatao ozbiljno i to je malo ljutilo Sam. Ali Sem je donekle bio zahvalan na tome, to bi značilo da će spustiti svoj gard u nekom trenutku.

"Sam, kao u lovu na Zetriši", je bilo sve što je Sem morao da kaže pre nego što je Sam bacila dimnu bombu, a gusti sivi dim sa jakim mirisom lavande ispunio prostoriju. Sam oseti pritisak u vazduhu kada se njen brat odvoji od nje. Sačekala je par trenutaka dok nije začula gromoglasni zvuk lupanja cevi o cev, pre nego što se sjurila ka zidu. Prepustila je da glasan zvuk cevi, snažan miris biljke i otsustvo vizualnog kontakta ometu demonova izoštrena čula dok je ona trčala po betonskom zidu.

Odgurnu se o čvrstu podlogu i kroz vazduh napravi oštar zamah nogom, čije se stopalo u čizmi završavalo sečivom koje je iskočilo iz svog uporišta pomoću mehanizma. Presekavši dim poput papira iz njega izroni Amon šakom ciljajući njeno srce, ona oštrim pokretom skrenu njegov udarac, a drugom rukom sa sečivom ciljajući vrat. Sem se pojavi iza njega oštricom svog sečiva mu ciljajući srce.

Solf je sedela u stolici restorana dok su Sam i Sem uživali u vaflima posle osvojene bitke, "Sjajno ste se pokazali, oboje. Ponosna sam. Ali ne opuštajte se. Na sledećoj misiji ćemo loviti demone, a jedini način da se oni ubiju je da im uništite i mozak i srce",

"Jel mora oba?" upita Sam usta punih siripua.

"Ako mozak nije uništen telo skoro bez ikakvog probleme može da nastavi da se kreće, a ako srce obstane onda će se i mozak eventualno zaceliti. Najbolje je prvo odfikariti glavu pa tek onda zgnječiti mozak",

Očekivali su da Amon isčaši udove i tako izbegne napade ili preusmeri napade gde mu ne bi naneli previše štete, ali on se iskrivio. Nije ništa iščašio, slomio, ili dopustio da ga okrznu. Pomerio se onako kako se oni pomeraju.

Izbegao ih je pustivši Sema da poleti ka Sam nožem, Amon nije zaustavio ni jednog čak i dok su mu prektično bili između desne ruke i noge. Sem ga nije pogledao, ali je zato vešto rukom u kojoj je držao nož iz zgloba bacio oštricu ka njegovom licu, u istom mahu isturivši desno koleno u visini svog struka.

Amon izbegnu sečivo našavši se sa Semove leve strane spreman da zada udarac u rebra, ali Sam sa rukama iskoristi bratovljevo koleno kao oslonac i istom nogom što se završavala sečivom pođe ka Amonovom vratu.

Amon pomaknu glavu na vreme te rukom kojom je planirao da udari Sema uhvati Sam za članak i povuče je ka sebi iskačući kroz betonski prozor.

Pustio ju je u vazduhu dočekavši se na betonski krov ribarnice pokraj zgrade. Sam se uspešno uhvatila za jednu cev iste ribarnice. Budući da nije čuo udarac Amon se povije nad ivicom zgrade da bi zatekao Sam dok se držala, ali nije imao vremena da je dokreči. Osetio je pritisak u vazduhu pre nego što je mogao da vidi strelu koju je uspeo da izbegne za samo centimetar. Pogled mu se našao na Semu koji ga je nišanio mini samostrelom što mu je počivao na unutrašnjoj strani podlaktice.

Pre nego što je Amon uopšte mogao da stigne da smisli šta će sledeće uraditi Sam se uspela na krov ribarnice i pokušala da mu sreže stopala oštticama što su joj se nalazile na vrhovima stopala dok je ona stajala na rukama.

Uzastopno je tako pokušavala da mu odreže stopala hodajući na rukama tako spretno i ritmično da se Amon ne bi začudio da je prvo naučila na njima da hoda nego nogama. On je izbegavao njene napade kao da hoda po vrelom uglju, istovremeno se pazeći i Semovih strela. I baš zato nije ptimetio kada je Sam zgrabila jednu od protraćenih strela i nome ga napala uvukavši sečiva nazad u čizme i ponovo prohodavši na njima. Napala ga je strelom ciljajući vrat, ali Amon je to izbegao propustvši je da jednostavno prođe pored njega.

Ali Sam nije stajala. Trčala je ka ivici zgrade i kada je uhvatila zalet spremna da skoči Amon je u uglu oka video momka kako se spušta niz žicu za veš munjvito projurivši pokraj njega taman da ga sestra uhvati za noge u najvišoj tačci skoka. Nastavili su da se spuštaju niz žicu dok se nisu našli na terasi jednog od brojnih stanova zgrade na kojoj su dospeli.

Amonu je došlo da im zatapše. Osećao se kao da ponovp gleda onu predstavu iz cirkuca. Divio se koliko su bili sinhronizovani i količini poverenja koju su imali jedno u drugo.

On uhvati jednu staru šipku sa poda i postavi je uz žicu spuštajući se za njima ka terasi.