Izdajica

Srećna Sonata <Sedmo Poglavlje>

Aleksis je umirao. Tako je bilo najprostije obljasniti njegovo tadašnje stanje. Možda je uspeo da se dovuče do parka pokraj vojnog bunkera iz kog je pobegao, možda je zavarao Solf i istraumirao je na kratko vreme, možda je poklao pola ljudi na svom putu napolje i možda je nosio ogrtač koji je ukrao od beskućnika, ali njegovo izranjavano telo je lagano postajalo leš.

Krv je u mlazevima zalivala šljunkovit puteljak, dok je vukao taj leš od svog tela pokraj drveća i starih uljanih lampi, koje više nije imalo smisla paliti. Nije bio prvi put da je tako iskasapio svoje telo tokom jednog od svojih napada, ali tajming definitivno nije mogao da bude gori. Nije mogao da pomogne sebi. I evo, duša mu se sada izliva po starom, zapuštenom parku. Pobio je puno ljudi, možda je bilo vreme da i on sam umre.

Kada se već sve raspalo i on je mogao. Previše je tražio od Solf, nada koju mu je u prošlosti već dala mu je bila ponovo bila potrebna. Ali on ju je oterao od sebe. Prisetio se onog dana kada je zakoračila u to pozorište i odlučno mu strgla masku sa lica. Dopadao joj se njegov nastup, ali joj se još više dopadao pravi Aleksis. Još više joj je trebao pravi on: destruktivan, emocionalan, krvožedan, detinjast i nežan. Takav joj je trebao, kao i svima ostalima. Konačno je dobio porodicu, život više nije bila samo predstava, ili je bar on tako mislio dok nije u onom bunkeru, na poslednjoj misiji saslušao Leonardu.

Pao je. Osetio je kako se šljunak uvlači u otvorene rane  dok je gledao zarđale uljane lampe i okorele, memljive klupe u gvozdenim okvirima kako se tmurno ređaju duz staze zalivene krvlju. Donekle je podsećalo na njegov život. Klupe kao sedišta na kojima su sedeli ljudi koji su posmatrali njega kako se vuče krvavom stazom. Samo je Solf ustala da mu pomogne, ali to je bilo negde daleko. Na nekom mestu daleko pozadi koje više uoptšte nije mogao da vidi.

Bilo mu je žao što će istraumirati neku nedužnu osobu koja tu bude prolazila igrom slučaja i bude spazila njegov leš.

Zasmejao se prisećajući se izraza lica onog beskućnika kada mu je ukrao plašt samo da bi desetak minuta kasnije na njega prosuo creva i upropastio ga krvlju. Samo od tog kratkog podsmeha ga je zabolelo celo telo. Koža mu je vrištala guleći se kao da želi da pobegne sa bolnog tela. Zatvorio je oči prisećajući se zvukova flaute iz detinjstva i osećaja brušenog drveta na usnama. Da. Sa tim osećajem i mislima će moći spokojno da umre.

Ali da li je on uopšte zasluživao tako spokojnu smrt? Ubio je, povređivao i mučio druge koliko i sebe. Većina nije imala ni priliku da razmisli o tome sa kakvim mislima žele da umru. Ovo je bila previše nežna smrt za njega.

Nove suze su mu prešle preko skorelih i razmazale, još uvek svežu, krv na licu što mu je prelazila preko trzavog, bolnog osmeha.

Uzeo je da se priseća prošlosti. Da se seća stvari zbog kojih bi trebalo da pati i zbog kojih će na kraju i patiti.

.    .    .

Devojčica je jurila po cvetnoj bašti u svom punom cvatu, sunce je ogrejalo zemlju nad kojom se nebo vedrilo nakon kratkog letnjeg pljuska. Roza haljinica i duga crvena kosa su joj lelujale kako je razigrano trčala među žbunjem izrezanim u žive figure.

Nešto stariji momak duge crvene kose je jurio za njom u pokušajući da je uhvati. Tada ništa na tom svetu nije bilo važno. Ni majčine plave oči koje su ih pomno pratile da se ne bi povredili, ni očevi kratki komentari o zbivanjima u novinama i o ratu.

To skoro da je bio drugi svet u toj vili. Ljudsko demonski rat je mogao biti i tačno sa druge strane zida bašte, oni ne bi primetili, uvijeni u svoju sreću i spokoj.

Kada ih je majka pozvala deca dojuriše do nje, koja je sedela u baštenskoj stolici, svaki sa jedne strane naslona za ruke, kosa boje vina kao u oca, a očiju boje neba kao majčine.

"Budite srećni deco moja. Budite srećni i zahvalni na svemu što imamo. Uvek postoji razlog za sreću, samo ga treba pronaći. Upamtite dobro: osmeh leči sve",

.    .    .

A opet, kada se Aleksis probudio iz sna, bio je siguran da osmeh nije zakrpio i dezimfikovao njegove rane ili ga umotao u zavoje. Skoro se osetio ljuto jer mu je neko ponovo zatvorio vrata pakla pravo pred nosom, ali onda shvati koliko je to nepristojno s' njegove strane. Koja god divna osoba mu je spasila život, bila je dovoljno pristojna da ga ne zaveže ili proda neki deo tela. Znao je koliko su tako fini ljudi retki, te nije mogao da pomogne sebi a da se ne osmehne razdragano česticama prašine što su lebdele po vazduhu okupane svetlosti sa prozora.

Osećao se kao da mu se čitavo telo smrzava uprkos teškom ćebetu što je bilo prebačeno preko njega. Sivi zidovi i stari drveni pod definitivno nisu ulivali prijatnu atmosferu dok su mu se svakakve misli motale po toj čupavoj, riđoj glavi.

Kada nije video nikakve naznake da je neko pre njega živeo tu ili tragove o ljudima koji su ga tu dovukli samo je legao licem ka plafonu. Napolju, iza prozora, grad se kupao u kolutovima dima što su bežali iz odžaka ka nebu. Osećao se umorno, kao da mu svaka rana zasebno pulsira, a donji kapci krvare.

Odlučio je da odspava još malo, dok se onaj ko ga je spasao ne vrati. Daleko da se osećao sigurno u tom memljivom sobičku, ali nije ni želeo da se oseća tako. Trebalo bi da je paranoičan, da mu se najgore misli petljaju po glavi i da otvori te rane zubima, ali nije mogao. Bilo je prosto previše razloga. Nije zaslužio tako laku smrt od sopstvene ruke nakon što je istima odneo toliko tuđih. Takođe nije smeo da bude toliko sebičan da ostavi ostale koji beže na cedilu, poslednje što je želeo jeste da završe kao Sem i Sam. Ali trenutno, najveći razlog za život je bila osoba koja ga je spasila, svojom smrću bi je samo naterao da se otrasi njegovog tela nakon što mu je spasila život. I kakva je to onda zahvalnica kada nekoga nateraš da pati zbog tebe?

Ovo je bilo pogrepno. Osećao se tako pogrešno. Mislio je o glupim stvarima? Zašto prosto ne može da bude dobra osoba? Osmeh Aleksis. I osenuo se. Bolelo je, ali smešio se. Ali opet kakav je to osmeh bio ako je boleo?

"Ne možeš ni da se smeješ kako treba?"
"Beskoristan si, samo... samo se skloni",
"Samo trebaš da živiš srećno. To je dovoljno da me učini srećnom",
"Sramoto",
"Sebično derište!!!"
"Jesi li siguran da nisi demon?"
"Zašto prosto ne možeš da budeš srećan!!!?"
"Zašto se uvek ponašaš kao da samo ti patiš ovde?"
"Previše si arogantan",
"Moraš da budeš srećan!!!"

"Srećan sam", slabašno prošapta Aleksis, "Srećan sam toliko da bih mogao da umrem",

"Onda umri", bile su prve reči koje mu je Solf ikada uputila. A ta cvetna bašta obasjana letnjim suncem pokraj lovačkog doma je izgledala izuzetno lepo za umreti u njoj.