Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Deseto Poglavlje<

Sem je proveravao sva oružja koja je nosio sa sobom dok se kretao zamaskiran masom ljudi koji su tek trebali da navru u grad pri noći koja se lagano nadvijala nad gradom.

Pod tunikom su mu stajala tri noža, mala, ali debelih drški i čvrsti, dobio ih je od oca onog dana kada su upoznali Solf. U torbi za pojasom je bila Anthony-jeva medicina, uz nešto hrane i odeće koju je kupio kod pouzdanih ljudi. Ako je Solf već lično došla onda moraju da pobegnu iz grada što pre moguće. Mrzeo je samo činjenicu što je morao da se odvoji od Sam dok je bila u onakvom stanju. Ali i on se sa svojom ranom osećao kao da će se onesvestiti, a ona je morala da se odmori koliko je mogla.

Pogled mu je odlutao na prodavnicu sa ljubimcima. Zmije su gmizale u izlogu među granam i lišćem u terarijumu. Zastao je. Nije znao zašto, ali njegove oči boje limete su se zalepile za jednu koja mu je uzvraćala pogled. Mala, žuta otrovnica. Oči su joj se presijavale na ostacima sunčevih zraka dok ga je gledala palacajući jezikom.

"To je zlatna samojedica", sećao se kako im je Solf pričala dok su provodili poslednje dane u Kaliluli pre odlaska u Tantaliju, "Tako se zove jer nakon što joj se bebe izlegu pojedu svoju majku." Sećao se i kako je Sam prokomentarisala kako zbog takvih stvari ne vredi rađati decu, ali verovatno je i ona u tom trenutku, kao i on, pomislila na njihovu majku.

Ironično se nasmejao zmiji okrećući glavu od nje i nastavivši svojim putem. Nije želeo da razmišlja o takvim stvarima, ali uspomene su se nepozvane pojavljivale na pragu njegovog uma. Kanal u dnu ulice je u tom trenutku toliko zaličio na rovove na ratištu da je skoro mogao da ćuje odjeke metaka. Setio se Sam i njega tokom njihove prve bitki.

Oboje su se tresli u rovovima grleći svoje puške dok kiša metaka nije prestajala da zuji nad nihovim glavama. Solf je pored njih izgledala kao da to i ne primećuje. Pokrila ih je ceradom da bi sprečila sneg da ih potpuno prekrije. Pričala je kako rade sjajan posao i kako će nakon te pobede otići da ih časti vaflima sa javorovim sirupom. Pričala je kao da nisu na bojištu. Čovek pored njih je plakao i jecao dok je krvario po smrznutoj zemlji zbog nedostatka ruke i noge, moli je bilo koga za pomoć, ali svi su samo držali puške spremni da uzvrte paljbu. Solf je gledala samo njih. Pazila je kako se osećaju i govorila je najlepše stvari koje su njihove uši čule i to usred kiše metaka, vrisaka nošenih vetrom i krvi koja je tekla po snegu kao voda.

Osećali su se sigurno. Sigurnije nego dok bi izvodili skokove i akrobacije nad mrežom u cirkusu. Nikada to nisu rekli, čak ni jedno drugom, ali oboje su znali da misle isto. Mislili su kako Solf više liči na porodicu od njihovog rođenog oca. Od bilo koga iz njihovog cirkusa. A na onim vaflima sa javorovim sirupom, pomislio je, samo na trenutak, kako možda tako izgleda imati majku.

Sem nesvesno pređe rukom po unutrašnoj strani desne podlaktice, gde je nekada stajao mali samostrel koji mu je Solf poklonila.

.    .    .

Sam je zamalo dobila srčani udar kada je čula nečije korake, ali se znatno opustila kada je razaznala Sema. Nagovorio ju je da pojede malo kaše sa puno meda, nakon što je ispovraćala onu dozu hemije i unela novu putem inekcije. Med joj je pomogao da kaša ne sliči šmirgli dok ju je gutala, ali joj se zato njen stomak obradovao koliko i tome da je progutala kamen.

"Sem...", zavapila je plačljivim glasom preplićući svoje prste sa njegovim. On se skoro lecnuo od iznenađenja kada je shvatio koliko je njeno telo ledeno u odnosu na teški, suvi vazduh u skladištu. Uzvratio je nežno joj stisnuvši šaku kao znak da je tu.

"Čuvaj snagu", njegov glas je zvučao kao pesma morskih duhova u tom mraku, "Spavaj i sačuvaj snagu."

"Zauve-k zajedno...", mucala je ona kroz suvo grlo dok joj se dah u grlu tresao.

"... Protiv celog sveta", dovršio je svojim delom. Jer to je bila jedina prava istina koje su se još uvek mogli držati. Jedno za drugo, zauvek, protiv bilo čega i bilo koga.

.   .   .

Solf ima noćnu moru? Pomisli Amon dok ju je posmatrao sedeći pokraj njenog kreveta u spavaćoj sobi. Mesečina joj je padala na kosu i lice dok se preznojavala i mrštila u snu na svom velikom bračnom krevetu. Zapitao se da li treba da je probudi.

Ako nije bila oprezna onda je bila uplašena, a možda je bila i oba. Nije mogao da nađe drugi razlog zašto bi mu inače tražila da sedi pored nje celu noć dok ne ulove blizance. Da li ih se plašila? Zašto bi se ona plašila takve dece? Da li je i on trebao da se plaši? Nije znao i nije bilo ni potrebe da zna ako ona sama to ne želi da mu kaže, ali istovremeno mu nije ni davalo mira. Osećao se, možda, nekako besno? Neka vrsta ljutnje zbog koje nije želeo da je probudi iz košmara.

Možda je bio ljit na sebe što im je dao šansu da povrede Solf. Ali ne, to nije bio izgovor da je ne probudi. Da li je onda bio besan na njih? Ali nije ih čak ni poznavao, da li je bilo moguće mrzeti nekog koga ne poznaješ?

Ostavio je mapu u svoje krilo duboko udišući. Ako išta bio je produktivan. Trebalo mu je vremena, ali skoro je uspeo da zapamti celu mapu, a istovremeno je pamtio i Solfin miris. Ipak je u Goškoj Lobiji i danju i noću vladala opaka vrućina, te se mnogo znojila, cela soba je mirisala na nju i to mu se nekako i dopadalo. Sviđao mu se Solfin specivični miris koji je podsećao na sneg i sunce.

Da li je bio ljut na Solf? Zašto bi bio ljut na nju, on je taj koji je zabrljao. Čak je narušio i jedno od njenih pravila, osećao se kao promašaj. Nije razumeo. Nije čak ni znao da li želi da razume.

Pogledao je njeno lice koje se najzad opustilo. Ni ne moram da razumem, pomislio je među prstima uvrćući krajeve jednog njenog pramena.