Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Peto Poglavlje<

"Razočarao si me", samo mu je to rekla dok su sedali u svoj kupe, čekajući da voz pođe ka prvom odredištu i njihovoj prvoj meti.

"Već sam rekao da mi je žao. Neće se ponoviti", nije delovalo kao da mu je žao, ali Solf je znala da se neće ponoviti. Ali opet ju je u umu nešto kopkalo, čiji razlog nije mogla sasvim da shvati.

"Imaš nenormalno mnogo sreće što sam neverovatni genije. Uspela sam da nakitim izveštaj i da te učinim koliko-toliko podnošljivim za saradnju. Od sada ćeš morati strogo da se pridržavaš mojih naređenja",

"Razumem", samo je to izgovorio. Solf je nezadovoljno okrenula glavu ka prozoru posmatrajući gomile ljudi koji su se okupili na stanici pozdravljajući se sa bližnjima i porodicom pre dugog puta. Posmatrala je te porodice sa nekim osećajem sete.

Nije joj se to sviđalo, kada bi zatekla sebe sa tom slabosti u emocijama, ali tada joj je to trebalo. Makar da bi skrenula misli. Porodica. Nešto što je nekada imala, a oduzela joj je izdajica. Porodica, nešto što je još jednom imala, a ista ju je izdala. I sada, porodica, nešto što je cilj osobe koja sedi preko puta nje. Mirno su u tišini čekali pokretanje voza sa stanice. Škripa šina i mehanizma je sve zaglušila, a od pištaljke voza je Amon morao i da stavi šake preko ušiju zbog izraženijeg sluha.

Škripa je u sledećem minutu već prestala, a zamenile su je učestalo bruktanje i klapranje mašinerije kojom su putovali do prvog odredišta. Uzimala je vreme tokom puta da prouči grad u koji su se zaputili, Goška Lobija.

Grad izuzetne arhitekture u grčko-viktorijanskom stilu sa popularnim i svojevremenim renesansnim umetnostima. Barem nije morala da se brine zbog svog neživog saputnika, s' obzirom da je Goška Lobija bila neutralna teritorija i samim time otvorena za sve. U svim knjigama je pisalo manje više isto: izuzetno razvijen turizam, razvijeni prekomorski, železnički transfer, a zračni je se još uvek razvijao. Kulturne i istorijske znamenitosti, danju grad kulture, a noću grad razonode i veselja. Govorile su i o raznim poznatim ljudima poreklom iz grada poput Bareškovskog, Salima Doftira i, Solfinog ličnog favorita, velikog Kapetana, vojskovođe i pisca, Kobrina Fafnira, preminulog u poslednjem severnom ratu.

"Solf", duboko zdubljena u knjige iznenadio ju je Amonov prijatni glas. Takođe ju je iznenadila činjenica da je to bio prvi put da je samoinicijativno započinjao konverzaciju te je obratila pažnju. Kroz prozor je zapazila da su prolazili pored Želmanijskih ravnica te je sunce neometano moglo da svetlošću obasjava njihov kupe. Istrošene korice njeneih knjiga su dobile starinsku svežinu pod tim zracima, a njena, do struka duga kosa,  se presijavala poput valova zlata, "Imam utisak da mi nisi rekla sve što si imala na stanici. Nije samo bilo do toga što sam delovao na svoju ruku, zar ne? Molim te reci mi šta je u pitanju da ne bih opet ponkovio grešku."

"Imaš pravo, nisam rekla sve što sam imala", pomireno je zatvorila knjigu u svom krilu. Te besno pogledala Amonov lice obasjanom suncem, bio je prokleto prelep. U njoj se za neverovatno kratak period rasplamsao besni plamen dok ga je streljali pogledom, a njen mirni ton postao visok i britak, "Kako si, dođavola, uspeo da me zameniš za neki tamo odvratni devojčurak? ! Čak i u mraku! Zamenio su ovo za onu rugobicu!" Gledao ju je neko vreme trepćući bez reakcije nakon što se izbrecala na njega.

"To te je mučilo? Zar nisi i ti mene zamenila za nekog ljudskog momka?" sasvim mirno joj je odgovorio, bez ikakve osude ili uznemirenosti.

"Da! Ali ja nisam demon sa pedeset puta ječim čulima!"

"Znaš, ni ja ne mogu da vidim u mraku. Vodio sam se čulom mirisa i sluha. Ali sam zaboravio kako ti mirišeš pa sam se osloni na osećaj da te nađem, a ta devojka je bila najpribližnija tvojoj građi. Prosto nisam navikao na ljude", kratko je objasnio.

"Sranje", promrmljala je sebi u bradu isfrustrirano, "Nisam mislila o tome. To može biti veliki problem. Moraš naučiti da me prepoznaš u svim uslovima, inače bi mogao mene slučajno da povrediš." Amon se uspravio i sam shvativši ozbiljnost situacije.

"Možda bih mogao da se naviknem na tvoj specifičan miris? Tako bi mi bilo mnogo lakše i da te pronađem ako se razdvojimo", Solf je lagano klimala glavom prateći smisao u celom razgovoru.

"Dobro, ali kako bi bilo najlakše da se navikneš na moj miris? Imaš li nešto na umu?" nakrivila je malo glavu sa rukom na bradi u glavi razrađujući mogućnosti.

"Otprilike",

.   .   .

"Imam utisak da ti je mnogo zabavnije nego što pokazuješ", primetila je pogrbljena preko knjige. Sunce je uveliko zašlo i sada je njihov mali kupe osvetljava samo gas lampa, koja je svojom svetlošću pravila otsjaj na staklu te nisu mogli ni gledati kroz prozor.

"Nikada nisam rekao da se ne zabavljam. Osim toga ovo je najpraktičniji metod pamćenja mirisa", Amon je iza nje pričao sedeći prekrštenih nogu i dugim prstima se igrajući sa njenom svilenkastom kosom.

"Govoriš to iz iskustva?"

"Ne želim da odgovorim na to pitanje", kratka tišina se ponovo protegla među njima dok se Slof nije umorno uzdigla zbog čega joj je kičma proizvela krckajući zvuk.

"Stvarno ti ni posle par sati nije dosadno da to radiš?", nije se okretala dok je on nastavljao da se igra. Pokušavala je što bolje da pritisne bolnu tačku na ukočenim leđima.

"Kao ni tebi sa tim knjigama. Jesi li dobro? Kičma ti je napravila čudan zvuk",

"Hoće to tako kod živih ljudi, ne obaziri se", na kraju se umorno zavalila unazad upavši tačno njemu u naručje. Amon je ispleo ruke iz njene kose i neodređeno ih držao u vazduhu ne očekujući da Solf to uradi. Oslonila mu se na grudi osećajući težinu svake kosti u telu.

Ali i Solf se iznenadila. Amonov telo je bilo hladno, nije mogla čuti njegove otkucaje srca, nije znala zašto ih je  očekivala kada je znala da njegovo telo nije živo, ali opet joj je to nekako prijalo. On se navalio na zid te protegao duguljastu ruku da priguši svetlo lampe kada je shvatio da je Solf lagano tonula u san.