Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Prvo Poglavlje<

Podzemne odaje duboko u planinskom vencu Gantane su bile zbrkana mreža hodnika i puteva naspram čega je lavirint u Helisinim poljima, kojima se Solf pre mnogo godina kretala, ličio na šetnju parkom. Gantansko podzemlje je bila strogo čuvana tajna baza za koju je malo ljudi znalo, a još manje imalo pristup. Hodnici su bili groteskno ogromni, mračni, od hladnog kamena, bez tačka sunca ili svetlosti, kao i nade onima koji završe tu.

Ali, jer uvek postoji ali, Solf je izgledala baš kao ono što je najviše mrzela da pruža-nada. Ne samo zbog svetla uljane lampe koju je donosila sa sobom i tako narušavala mirnu, stolećima staru, tamu, već i po svom prirodnom izgledu. Njene oči su sijale bojom stotinu zvezda, a njena, duga, retka, talasasta, zlatna kosa je imala lakoću paukove mreže. Njena put je bila bez mrlje, ikakvog ožiljaka, ogrebotine, ili ikakve naznake da je vodila život ikako sem u luksuzu. Bila je niska, istina, sa dvadeset godina nije baš bilo zavidno imati sto pedeset sedam centimetra dok ste u štiklama, ali zato je njeno telo oblika peščanoj sata podmetalo prljave misli.

"Stoj! Predstavi se i navedi razlog dolaska!" dva čuvara u oklopima i sa puškama su je zaustavila ispred ogromnih gvozdeni vrata. Solf je gledala njihova gruba lica i pitala se zašto je to uopšte pitaju. To im jeste bilo u opisu posla, ali sama činjenica da je ona došla do ovde, sama, bez karte i odevena u skupe tkanine, kako je i bila, je trebalo da im da doznanja da je ona neko važan.

"Solf Fledž, bivši Kapetan 1.odreda lovaca na demone. Poslata sam odredbom Cata Jusinijana Gareta Strajda radi sklapanja ugovora sa zatvorenikom br. 112. Evo pisma koje potvrđuje moj identitet i namere", nakon profesionalnog odgovora, pružila im je hartiju sa pečatom Cara, koja je pod svetlom uljane lampe i visoko postavljenih lampi imala stari, požuteli sjaj. Čuvari su je nekoliko trenutaka posmatrali u neverici, dok se jedan nije trgao i uzeo da potvrdi pismo.

"Možeš da prođeš", na posletku joj nisu mogli ništa drugo reći. Groteskno vrata je, uz zarđalu škripu, otvorio mehanizam zupčanika. Do tame tek otvorene sobe nije sezalo svetlo zidnih lampi te je Solf morala da zakorači par koraka dok svetlost uljane lampe nije uspela da obasja deo hodnika koji se krio iza vrata.

Čuvari su gledali u hodnik odmah ispred vrata, verovatno i sami prvi put videvši kako izgleda druga strana.
Hodnik u koji je Solf zašla nije bio veliki, šta više, u odnosu na one kojima je ona prošla ne bi li došla do ovde bio je sitan. Kamen u tom hodniku je bio hladan i uterivao je jezu kao i u prethodnim, ali ovaj je imao neki čudan miris. Vonj nečeg što Solf nije mogla da prepozna, poput mirisa metala, voska sa zapaljene sveće pomešanim sa nečim trulim i starim. Nikako nije mogla odgonetnudi o čemu je reč dok je gledala u kraj svetlosnog okvira njene lampe.

"Pokucajte sedam puta kada budete gotovi", glas starog čuvara joj je došao do ušiju pre ponovne škripe mehanizma te ona samo neznatno klimu glavom kao znak da ga je čula. Tek kada su se vrata u potpunosti zatvorila iza nje ona pođe.

Koraci u njenim štiklama su imali zvučnost kovačevog nakovnja u toj studenoj tišini. Ona dozvoli sebi da se nakratko strese pred krajem hodnika i zatvori oči da bi se smirila. A potom se uhvati za metalnu kvavku vrata klasične veličine koja je mogla sama da otvori. Ali i ta vrata zaškripaše kada su se otvarala te njoj ode sva nada o nečujno ulasku.

Prostorija u koju je ušla beše velika, ali najbitniji deo je lampa uspela da obasja sa dovratka na kome je stajala. Rune i simboli na drevnom jeziku koje nije znala ni da izgovori, a kamo li šta znače, su u krugu bile ispisane po glatkom, metalnom podu isijavajući nežnim ljubičastim svetlom. Zamalo je ustuknula zbog svetlosti runa, ali se brzo sabrala. Na samom centru mreže runa beše kovčeg, poput mrtvačkog, ali od obsidijana koji je imao tamno plavo-ljubičasti odsjaj zbog veštačke svetlosti.

"Hej, jesi li živ?" glasno je rekla da bi se čulo i kroz kamenu ploču na sredini prostorije. U glasu joj se jedino mogla prepoznati puka nezainteresovanost, budući da je to pitanje to i nosilo s' obzirom da je znala odgovor.

"Nije li to čudno za pitati nekog mrtvog?" prigušeni, muški glas joj je dopro do ušiju kroz tišinu i tinjanje lampe. Zvuk njenog zadovoljnog podsmeh je prošao prostorijom, i ako nije bila sigurna da li je dospelo i do osobe u kovčegu.

"Nije ako je iz pristojnosti", odgovorila je.

"U moje vreme su ljudi stvari poput 'kako si' ili 'šta radiš' pitali iz pristojnosti", samo joj je neiskreni osmeh visio na licu tokom tog razgovora.

"Tvoje vreme je odavno prošlo. A i ne bi li bilo malo neuviđavno pitati tako nešto osobu u zarobljeništvu koja ne može ni prstom da mrdne?"

"Pošto znaš da ne mogu da se pomakem siguran sam da si onda za džabe dolazila ovde", tišina se na kratko protegla prostorijom dok nije nastavio, "nemam šta da kažem nekog kog ne mogu ni da pogledam u oči. Po kakve god informacije da si došla nećeš ih dobiti."

"Onda je dobro da nisam došla po ikakve informacije", samozadovoljstvo joj je odisalo glasom dok je elegantnim pokretom prebacivala jedan dugački pramen preko ramena, a onda joj glasom zavlada studena ozbiljnost, "Došla sam da sklopim ugovor." Tišina ih je gutala dovoljno da se zapitala čuo li ju je uopšte.

"Slušam", to je bila cela njegova reakcija na moguću slobodu. Bez sreće u glasu, bez nade, bez želje. Ali upravo se tome Solf i nadala, a i tome je poklonila osmeh.

"Daću ti slobodu, a u zamenu želim da mi pogneš da ubijem sve bivše članove mog odred", oni su ga strpali u taj opsidijanski zatvor i sada će ga ona osloboditi. Da bi uništila sve ono što je nekada volela.