Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Sedmo Poglavlje<

Solf je sa osmehom posmatrala demona što je sedeo pored nje. Kroz senke je videla kako mu se bronzane oči cakle dovoljno da se pomisli da će iz njih iskočiti varnice.

"Stvarno nikada, za dve hiljade godina postojanja, nisi bio u cirkusu?" pitala je u zabavljenoj neverici više pažnje obraćajući na demona pokraj sebe nego na samu predstavu. Istina da je ona predložila da dođu ovde, ali Amon se definitivno mnogo više obradovao tome nego što je mislila.

"Ne", odgocorio je toliko kratko i odsečno da je Solf zamalo posumnjala da mu smeta što ona pokušava da započne razgovor tokom predstave. Izgdahnula je, prekrstila noge, jednu ruku oslonila na koleno, a glavu na svoju šaku i samo nastavila da posmatra akrobate kako se presavijaju i lete po vazduhu kao da imaju nevidljiva krila.

. . .

"Baš ti se dopala predstava, a?" nasmešila se prolazeći uz masu drugih ljudi van cirkuskog šatora. Sa jedne strane je držala ruke sa Amona da se on ne bi izgubio, a sa druge je morala da pazi na svoju roze, pufnastu šećernu vunu.

"Da", ponovo je dobila kratak odgovor, ali lice i svetlucave okice su mu izgledale toliko preslatko da nije mogla da se ne nasmeši. Potiljke im je ogrejalo vrelo prepodnevno sunce čim su napustili senu šatora.

"Ovo mesto je tako vrelo u odnosu na Tantaliju, ne shvatam kako ti ne smeta", promrmljala je namršteno pokušavajući da pod širokim slamnatim šeširom sakrije lice. Amon je sačekao da ona prestane sa psovanjem Tantalijskih frontova sa dalekog severa, gde se do skora vodio rat, pre nego što je odgovorio.

"Ako išta, ovde mi najviše smeta silna gužva. I dalje ne shvatam kako planiraš da pronađeš nekoga od tvojih podređenih ovde",

"Izdajica", žurno ga ispravi, "I nema potreba da ti brineš o tome, za sada samo uživaj." Kada nije dobila odgovor, Solf zastade pod senkom goleme zgrade gradse većnice na trgu gospe Breze. Posmatrala je kako se voda čuture, koju je držala statua mudre gospe, izliva u fontanu na centru, oko koje su jurila razigrana deca. "Čuj, ja imam nešto da obavim, možeš li sam da se vratiš u stan?"

"Da... samo, možeš li da... ?", na trenutak se zbunila pa je i ona pošla pravcem njegovog pogleda i zatekla njihove ruke kako se i dalje drže. Solf brže otrže svoju ruku crveneći po ušima.

"Hajde beži sad!"

. . .

Kada su vrata zaškripala, a potpetice počele da lupkaju po kući Amon je znao da se Solf vratila. Sedeo je mirno na terasi, preko zida puzavica što su se pele uz drvenu ogradu, posmartao je brodove što plove po tirkiznom okeanu. Uistinu prelep prizor. Viđao je on okeane i pre, možda zbog vrelog sunca ili atmosfere grada, ali nijedan nije izgledao tako toplo i živo kao Lobški.

Sedeo je tako i posmatrao okean, ali nešto, nešto je bilo čudno. Solf je bez reči ušla u sobu. Šta se dešava? Zašto se osećao kao da je zaboravio nešto važno? Da li treba nešto da joj kaže?

"Hej, Solf, mislim da sam zabor-", bljesak sečiva na suncu mu zaslepe vid i oseti kako mu oštrica saseca grkljan. Krv. Toliko mnogo krvi. Šiknula je iz otvorene rane bojeći mermerni pod terase u hladni grimiz.

Amon povuče sopstvenu glavu pre nego što gravitacija uspe da je otkine, tkivo, vene, meso i kosti se ponovo isprepletoše, a on se rukama zadrži za ogradu balkona šutnuvši s' obe noge napadača. Sa balkona u spavaću sobu ulete devojka koja ga je napala. Ona udari o ormar uz glasan zvuk i bolnog lica.

"Ko si ti?" upita devojku ulazeći u sobu. Bila je nešto viša od Solf, vervatno zbog toga nije uspeo da im razlikuje korak. Znao je da će predstavljati problem to što nije upamtio njen miris, znao je da je zaboravio nešto važno. Ali gde je Solf? Da li je dobro?

Ali pre svega toga, ona je jedna, zašto onda može da je namiriše iza sebe? Osetio je kretanje vazduha čim je izbegao napad od pozadi, momak istog mirisa i izgleda kao devojka je pokušao da mu oseče glavu noževima. Devojka se pomerila, gde je?

Ne vidi je. Parfem, šminka, pesak i prašina, ta deca su mirisala na taj grad. Sa njima kao da se grad zavukao u sobu, a on mrzi to. Zašto ima toliko mirisa na njima. To ga izluđuje, želi da prestane. Mirisi su ispunili sobu, gde je gore, a gde dole? Oseća se kao da gubi ravnotežu.

Drveni pod je tvrd, telo mu je napravilo čudan zvuk kada je palo na njega. Devojka ga je saplela, dakle tu je. Dobro je. Razrezaće joj grlo i ispuniti sobu mirisom krvi.

Krv. Šta? Ali ponovo je njegova? Krv na licu mu smeta da vidi. Momak mu je zabio potpeticu čizme u lice.

Ogurnuo se rukama o pod i pokušao da ustane ne bi li povratio ravnotežu, ali odmah su ga dočekali. Devojka mu je zarila nož do korica u leđa. Osetio je kako mu okrutno sečivo udara u kičmeni stub. Pršljen mu je pukao. Siguran je u to. On bi se lako zalečio, ali oni bi ponovo pravili rane. Nisu mu dopuštali da se povrati. Držali su ga dezorientisanog. Skakali su po sobi poput majmuna. Bili su i na podu i na zidovima i na plafonu, gde se više uopšte on nalazio?

Hoću da ih ubijem. Pomisli kada mu donja vilica iskoči ulevo, slomljena. Nije bio besan. Nije ni znao kako se oseća, a nije ni imao vremena da o tome razmišlja. Samo ih je hteo mrtve. Dobijao je batine od dece... Ha, da! Oni jesu bili samo deca. Mogao bi... da se malo igra sa njima.

Isčašeno. Njegov vrat, udovi, slomljen stakleni luster na plafonu... daaa, Solf će biti ljuta zbog toga. Deca su ga gledala zbunjeno i iznenađeno, oboje su ga promašili kada je isčašio svoje telo.

Da. Ako bi momka udario iz tog ugla u stomak slomio bi mu dva rebra i odleteo bi na balkon. Tako je i bilo. Momku je glas izleteo iz pluća kada je udario o mermernu ogradu balkona, neće se pomerati koj tren. To mu daje vremena.

"Sem!" devojka povika za momkom. Kako glupo. On je bio nemoćan na neko vreme, ona je bila sledeća, vreme i pažnju je trošila uzalud. Tako lako, tako lako je bila savladana kada momak nije bio pored nje. Amon je shvatio, njih dvoje su slabi jedno bez drugog. Video je to i pre. Viđao je takav stil borbe vekovima unazad i svaki put bi ga jednako zapanjio. Ljudi... zajsta jesu neverovatni.

Sjajno. Mislio je posmatrajući momka koji se zakačio za njegova leđa. Mora da požuri. Ako mu se devojka otme iz stiska nije znao šta su bili u mogućnost da urade. Ubiće je, slomiće joj vrat dok je još drži.

'Drugo pravilo, ne smeš bespotrebno da ubijaš ljude',

Iskreno se razočarao jer nije mogao da ih ubije. Samo će je onesvestiti, a potom će se postarati i za momka. Taj momak smeta, remeti mu ravnotežu, zar je želeo da Amon slučajno ubije devojku?

Prestalo je, oboje su prestali najednom da se pomeraju. Šta se dešava? I Amon se osećao čudno. Ormar, Amon je gledao metak zabijen u drvo ormara. Dečak skliznu niz Amonova leđa, a devojka mu ostade malaksala u rukama. Rukama dotače duboku rupu iz koje je šikljala krv, tu kod njegovih najnižih rebara, metak mu je došao sa leđa. Pogledao je momka, on je imao rupu u bubregu, a devojka, ona je bila mnogo gore. Pogođena je u rebra, po njegovoj proceni bliz pluća ako ih nije i probio.

Pogledao je ka terasi odakle je ispaljen metak. Na drvenoj ogradi obrasloj puzavicama, preko koje je posmatrao more, Solf je sedela uglavljena laktovima sa pumparicom ciljajući ka spavaćoj sobi.