Izdajica

Srećna Sonata <Četvrto Poglavlje>

"Ovog jutra u deset časova u Goškoj Lobiji desio se istorijski trenutak, ne samo za grad, već za ceo svet. Prvi funkcionalni brod - balon se odigao nad Goškom zemljom sa tri stotine putnika i destinacijom ka Strajdskoj, glavnom gradu Carstva Strajd.

Na brodu se, među prvim putnicima ikada, nalazi Solf Fledž, Kapetan 1.odreda Carskih lovaca na demone, koja je samo nedelju dana ranije uz Veće stvorila savezni ugovor o trgovini između Carstva i Gorške Lobije. Veće predviđa ovaj ugovor i projekat brod - balona kao veliki uspeh i novu eru za obe zemlje. Većnica Tatjana Taja Plum izjavljuje: 'Možda se naše kulture i uverenja razlikuju, ali naša želja za znanjem i napretkom je ista'. 'Veliki umovi su  se našli u istoj eri', tvrdi političar Arnije Špehov", Solf je sa ponosom, naglašeno čitala jutarnje novine tapkajući prstom poslednji deo.

Uživala je u povetarcu sedeći na drvenoj klupici sa gvozdenim okvirom dok je Amon sedeo pokraj nje. Na palubi brod - balona su se šetkale još neke zvanice u otmenim haljinam i podignutih noseva. Sve na svetu je u tom trenutku bilo samo beskonačno plavo nebo i oblaci što su bili toliko blizu da su se skoro mogli otkinuti sa neba.

"Zvuči kao da si postala poznata", primeti Amon, mada mu je bilo malo teže da se približi zbog Solfinog tamno ljubičastog suncobrana koji joj je štitio bledunjavu kožu. Da nije bilo nega, ona bi se i savršeno uklopila među tim damam višeg staleža u svojoj tamno ljubičastoh haljini teget vezova i svilenog, teget prsluka što joj je isticao struk i grudi. S' druge strane, Amon je izgledao... pa kao Amon. Solf ga je uvukla u najbolje crne pantalone koje je našla i dala mu teget tuniku... i ponovo nije uspela da ga nagovori da obuje išta uprkos nagloj promeni temperature zbog oblasti i nadmorske visine, "Inače, zašto idemo nazad u Casrtvo?"

"Tamo je sledeća meta", Solf zatvori novine i presavi ih, "Aleksis Ambraksas, najmlađi sin Grofa Ambraksasa."

"Zar nismo onda prvo za njega mogli da se postaramo?"

"Pojavio se u Strajdskoj pre nedelju dana, a u to vreme smo već bili u Goškoj Lobiji i nismo mogli samo da odemo",

"Vojska je baš beskorisna, a?"

"Ti smatraš nekog od ljudi koje sam ja lično odabrala za odred slabašnim?!!... Ali da, vojnici su prilično beskorisni. Mislim, pobogu, ne mogu ni da ga izvuku iz ćelije", isfrustrirano je Solf uzela da maše presavijenim novinama.

"Kako to misliš da ga izvuku iz ćelije?"

"Zaključao se! I neće da izađe iz ćelije, progutao je ključ i ne prihvata ni hranu ni vodu!"

"Zašto ga samo ne ostavite u ćeliji? Mislim, zar to nije i naš posao?"

"Koja budala bi pustila neprijatelja da radi kako mu je volja?! Verovatno planira nešto, a ne možemo ni da ga ostavimo da izgladni i dehidrira u ćeliji", na to joj ništa nije odgovorio, "Ali šanse za borbu su se drastično smanjile. Tako da ćeš ovaj put možda biti više smetnja nego pomoć, ipak je Strajdska bila vodeća zemlja u ljudsko demonsko ratu, kada sletimo ne odvajaj se od mene."

Ali kako su u sledećim satima plovili među oblacima, a tlo pod njima izgledalo sve spokojnije, Amonu je bilo sve čudnije i čudnije da zamisli ikakve borbe ili krvoprolića na predelima pod njima. Polja prekrivena premrlom jesenjom travom nizala su se u slapovima poput talasa, šume i brda su bile samo malo zelenije izbočine naspram vrtoglavog plavetnila po kojem su brodili. Sem sve nižih temperatura što su više zalazili među severne zemlje, Amunu ništa drugo nije delovalo monstruozno ili razareno.

"Neće sigurno plemićima pokazivati uništena sela i polja krvi", velila je Solf nakon što se probudila iz još jednog nemirnog sna i uzela da se preoblači u uniformu ubica demona, koju je na kraju i Amon morao ponovo da obuče. Nije da je imala puno vremena da spava od kako je uspostavila trgovinu s' Goškom Lobijom, ali i ono malo sna što je dobijala joj je bilo ispunjeno noćnim morma. Nije ni sama bila svesna koliko ju je pogodila smrt blizanaca, nije ih čak ni videla kako umiru. Nije ostavila ni ostatke da barem napravi grob u tupom pokušaju smirivanja sopstvene savesti.

Ali sada i onako nije imalo svrhe misliti o tome. Posle učinjenog nema kajanja. Pored toga, čak i da su postojala tela ne bi mogla propisno da ih sahrani u tom trenutku. Jer ipak se prva spuštala na tlo Strajdske obavijena novinarima i reporterima koje su vojnici, poslati da je dočekaju, neumorno suzbijali. Potporučnik je održao kratak govor putnicima u kome je spomenuo i samu Solf kao i njeno neverovatno političko dostignuće, te je, nakon par kratkih pitanja od strane reportera, Solf zajedno sa Amonom odvojena od ostatka putnika.

Brzo su je provukli kroz gužvu ljudi koji su tu bili, ili da dočekaju putnike, ili samo radi puke radoznalosti o brod - balonom. Neki starac u klošarskom kaputu boje zgnječene trave je sa tablom vikao o političkim uverenjima koja se nisu povinovala politiki Strajdske, te su ga čuvari ubrzo izbacili sa aerodroma. Vojnici su ih otpratili do kočije sa amblemom vojske izvezenim preko tapiserija na vratima; crni štit na zelenoj tapiseriji sa tri crvene petokrake zvezde.

Kao i na aerodromu i u kočiji su ih čekala dva vojnika, zaštitara, sa puškama na ramenima i pištoljima za pojasom, a Solf nije sumnjala da oboje savršeno dobro znaju da barataju mačevima što su im bili opasani oko struka. Mada, iako su trebali da se pobrinu za njenu sigurnost, Solf je tih kratkih dvadesetak minuta vožnje više delovalo kao da se plaše i da dotaknu Amona. Nije mogla da im zameri.

Ipak, u odnosu na sunčanu Goršku Lobiju sa svojom toplom atmosferom i opojnom zabavom, Strajdska je izgledala kao depresivni, sivi grad stvoren za vojne vežbe, a ne život. Nebo večito sivo, zgrade i trotoari progutani u betonu, šarenoliko obučeni civili na ulicama su se jasno izdvajali od gordo zelenih uniformi vojnika u patrolama, a zgrade su se razlikovale smo po izboru natpisa koji ističu zlodela demona. Ali opet, baš zato što je Strajdska bila takva kakva je danas demoni nisu preuzeli punu kontrolu nad ljudskim rodom. I možda nisu svi demoni bili krvožedna čudovišta, kako su ih predstavljali, ali polja obojena u crveno poput dečije bojanke kakvo su svi u Strajskoj bar jednom videli, su u njima usadili neiskorenjiv strah.

Solf je na kraju puta kočijom, na izlazu dočekala četa vojnika predvođena Majorom Beluberom u znak poštovanja prema Kapetanu, iako trenutno, van svojoh dužnosti. Ipak je u Strajdskoj viši autoritet imalo Udruženje ubica demona nego sama vojska.

"Ah, Kapetane Fledž, zadovoljstvo je videti vas kao i uvek, dobrodošli! Nadam se da vam je put bio prijatan", setno i prilično veselo Major istupi pred Solf, a sedi brkovi mu zakloniše osmeh.

"Dobro je vratiti se Majore. A putovanje brod - balonom je izuzetno komforno iskustvo koje bih vam od sveg srca preporučila da iskusite", Solf mu jednako zadovoljno odgovori dopustivši mu da ih povede u srce vojne baze.