Izdajica

Srećna Sonata >Drugo Poglavlje<

Restoran 'Goška viljuška' je bio jedan od najboljih restorana u Goškoj Lobiji ponoseći se time što je nudio usluge i ljudima i demonima. To je bio jedan od razloga zašto ga je Solf i odabrala za to veče.

Amon i ona su sedeli jedno preko puta drugog sa menijima u rukama. Sto i stolice od svetlog drveta su išle uz prijatnu svetlost lampiona što je visio sa tavanice. Živa ograda je rasla oko njih sa ogradicom za ulaz i izlaz, davajući privatnost. Živa ograda se nije prostirala skroz do krova te su se mogli videti i fenjeri sa tuđih stolova. Na suprotnoj strani od ograde, sa Solfine leve, a Amonove desne strane more se kupalo u tami noći obasjano mlečnim mesecom dajući dozu romantike. Ubrzo se pojavio koščati, smeđokosi konobar, uzeo porudžbine i ostavio ih same.

Solf je napustio adrenalin dok su stigli te je sada bila značajno mirnija nego u kočiji, ali baš se zbog obostrane smirenost neprijatna tišina rastvorila slanim vazduhom.

"Dopada ti se mesto?" upita Solf sa nervoznim osmehom. Već je znala šta će odgovoriti, ali postojala je i šansa da će time uspeti da započnu konverzaciju.

"Da, prilično je interesantno, ali da li si sigurna da želiš da jedemo zajedno?" upitao je obazrivo i dalje posmatrajući svoj crveni jelovnik. Solf je listala svoj, crni, kao kakvu interesantno štivo koje treba podobno proučiti.

"Naravno da želim! Možda sam fizički u gorem stanju od slepog siročeta... bez ruku, ili nogu... Ali psihički sam neverovatna!" Amon ju je toliko neuvereno posmatrao jelovnikom zaklonivši lice od nosa pa na dole, da se Solf osećala uvređeno. Rekla bi mu nešto na taj njegov pogled, koji je izgledao donekle sažaljivo, da nije stigla hrana.

Njene špagete u Preškom sosou i škampi sa troje različitih sosova su izgledali dovoljno ukusno da se nasmeši. Konobar im je napunio čaše šampanjcem i otišao, tek tada se Solf usudila da pogleda šta je Amon naručio. Pogled je sa sirovog srca, bubrega, jetre i creva sklonila na more nad kojim se nizao zvezdani snop. Neki kamen joj je pao u stomak.

"Jesi li sigurna da-", ponovo nije dopustila Amonu da dovrši rečenicu.

"I dakle, kakavo je?" okrenula je glavu nazad te je postavila na prepletene šake nalaktivši se na sto.

"... Ovo je Trišanin. Ukusno je, tvoje?" Solf ponovo pogleda svoju hranu, pa lagano uvije špagete oko viljuške i stavi u usta lagano analizirajuči ukus dok je uživala u istom.

"Trebalo mi je malo prave hrane. Stvarno nemam pojma da kuvam, budi srećan što ne moraš da jedeš jer bih te otrovala", smeškala se nastavivši da namotava duguljastu testeninu oko zubaca viljuške, "Kakav ukus ima? Mislim ljudko meso." Pitala je istinjski zainteresovana.

"Varira. Mnogo toga može uticati na ukus čoveka, kakav život su vodili, u kakvoj oblasti su živeli. Na primer tebi bi pluća bila odvratna", suptino je asocirao na njenu malu naviku da zapali lulu kad god je nervozna ili duboko razmišlja. Solf je to profesionalno ignorisala isprobavajići slasno meso škampa, "Zar je uopšte legalno da služe meso ljudi u restoranu?"

"Ne postoji legalniji način za zadovoljiti vašu potrebu za ljudskim mesom. Obično ljudi porvo budu pregledani kod doktora da se ustanovi njihov 'kvalitet' nakon toga im ponude ugovor i nakon njihove smrti restorani poput ovog dobiju njihova tela, a pare dobije onaj na kog je prepisan ugovor. Veće je to odobrilo jer je to dobar način da se siromašni izvuče iz dugova, a i demoni bivaju zadovoljeni", Amon se još jednom divio ljudima, divio se bolu koji su bili spremni da podnesu zarad svojih voljenih i osećao je poštovanje prema mesu koje je jeo. I baš zato je još više uživao dok ga je jeo.

"Idem da popravim šminku", reče Solf ustajući sa stolice i pokupivši torbu sa iste. Amon je sačekao bez reči da Solf potpuno napusti predeo ograđen živom ogradom. Znao sam, izdahnu kao da to izgovara. Bolje da ovo pojedem dok se ne vrati.

Solf se osećala kao budala dok je povraćala u kupatilu restorana na podu obloženim hladnim, mermernim pločicama. Dođavola! Psovala je ceo svet oko sebe ispuštajući dušu kroz usta u wc-šolju.

Nek ide sve dođavola! Videla je mrtve ljude i pre. Gledala je i mučenje, imala je i košmare i posmatrala je mnogo svojih ljudi proždranih i iskasapljenih od strane demona. Dođavola! Ne bi trebalo da joj je toliko teško da vidi jednog kako jede ljudsko meso! Ne bi trebalo da oseća takvu mučninu. Ne bi trebalo da se oseća odgovorno...

Zašto je uopšte toliko želela da dođu u taj restoran? Znala je da Amon neće naručiti pljeskavicu od dvesta grama sa pomfritom kada može da pojede čoveka. Zašto sam uradila nešto tako glupo? Razmišljala je pokušavajući da popravi nered u ogledalu koji je predstavljao njen odraz. Natrpala je celo pakovanje žvaka u usta da ne bi primetio smrad i besno ih žvakala navaljena na zid wc-a.

Samo je htela da i on i ona imaju podjednako lepo veče. Da se zabave. Samo je htela da proslavi pobedu. Pobeda. Iskreno je postala malo umorna od pobeđivanja, sve se samo oko toga vrtelo. Pobeda za lovce na dmeone je bila ubistvo dezertera. Dvoje dece koje je ona uvela u taj svet krvoprolića. Dvoje dece koji joj izazivaju noćne more, a da im nije ni videla poslednje trenutke. Pobeda za njeno Carstvo, za njenog Cara, ugovor o trgovini. I on je zasnovan na detetu jednog od većnika. Da li je tako nešto zaista mogla nazvati pobedom?

"Solf, potrudi se da budeš kao tvoj otac. Pobedi po bilo koju cenu. Budi najbolja, za mamu, važi?"

Tako je. Nije uradila ništa loše. Prva je. Prvi je kapetan. Prva pored njegovog Carkog Veličanstva. Prvi strateg. I najbolja. Sve njene medalje govore tačno to. Uspravila se posmatrajući svoj odraz u ogledalu. Njena uniforma joj je i daje savršeno pristajala, njena kosa je i dalje bila u savršenoj punđi upletenoj u pletenice, njene oči su i dalje bile zlatne boje. Ona je i dalje bila najbolja, prva. Klimnula je sebi i salutirala ogledalu.

Izdahnula je i odlučnim korakom izašla iz wc-a. Prolazila je pokraj stolova gomile demona i po kojeg čoveka, ali um joj još uvek nije bio spokojan. Nije bilo potrebe za tom večerom, zašto ju je onda toliko silno želela? I zašto bi je bilo briga i da Amon namiriše da je povraćala? Ali bilo ju je briga. Nije htela da se on brine, htela je da se lepo provede jer je zaslužio. Samo tren... Razmišljala je skupljajući obrve sve više se približavajući njihovom stolu okruženom živom ogradom. Da li... Lice joj je poprimilo boju prezrelog paradajza dok je razmišljala. Da li sam ja upravo na sastanku sa Amonom?