Kad sam srela tebe ✔️

21. Boja višnje

• TATIJANA MAKSIMOV •

Nalazim se u Lukinom stanu i po prvi put se osećam uplašeno. Otišao je da nam sipa sok, a ja u glavi, kao mantru, ponavljam svoj monolog kojim planiram da raskinem sa Lukom. Problem je bio u tome što nema problema. On je bio predivan momak. Pažljiv, strpljiv, pravi džentlmen, nije ni u jednom trenutku uradio nešto da se osećam loše. Tadija ga je savršeno opisao pre neki dan na Kalemegdanu. Ali problem je bio u tome što sam ja želela mnogo više od Luke. Želim uzbuđenje, strast i pomalo opasnosti, a to sam pronašla u Tadiji. Kakva bih ja to osoba bila ako bih Luku nastavila da vučem za nos, a iza leđa se viđam sa njegovim najboljim drugom.

"Izvolite gospođice."-stavlja sok na stakleni sto i seda do mene.

"Hvala ti."-kažem i ispijam gotovo sav sok. Nervozna sam.

"Moram nešto da ti kažem. Znam, neće ti se dopasti, ali to je moja konačna odluka."-kaže i ja se mrštim.

"Neću ići na ekskurziju. Nakon svega što se desilo sa mojim roditeljima, ne osećam potrebu da budem među svim tim ljudima koji me stalno nešto zapitkuju. Potreban mi je odmor od svega i tih deset dana ću iskoristiti i potrošiti na sebe."

"Razumem te i podržavam tvoju odluku."-kažem i razmišljam o Tadiji. Da li on ide?

"Bilo bi sebično od mene da kažem nemoj ni ti da ideš, budimo sami u Beogradu i iskoristimo te dane najbolje što možemo?"-upita i ja se osmehujem.

"Ti nisi sebičan Luka i rado bih ostala, ali želim da vidim Italiju, Španiju i Francusku. Nikada nisam bila tamo."-klima glavom i približava mi se.

"Onda ćemo sada iskoristiti to vreme."-kaže i nenadano me ljubi.

Osećam kako više nema uzbuđenja dok mazi palčevima moje lice i dok jezikom istražuje moje usne. Ali ono što postoji u meni je ogromna krivica. Delom jer trenutno varam Tadiju, a delom jer ne znam kako da kažem Luki da više ne želim da budem sa njim, već ga ljubim. Dok se premišljam u svojoj glavi, već uveliko ležim na trosedu, a Luka je preko mene. Svojim rukama dodiruje moje kukove i smešta se između mojih nogu. Moje telo nepomično leži ispod njegovog i paralisano je činjenicom da sam najnemoralnija osoba na svetu.

Rukama lagano podiže moju majicu i mazi moju kožu stomaka. Prisećam se Tadijinih dodira i Lukini mi postaju odbojni, čak šta više odvratni. Meškoljim se u mestu, ali njegova ruka ide sve više ka mom brusu. Okidač da ga odgurnem bila je erekcija koju sam osetila na svom međunožju. Svom snagom, gurnula sam njegovo telo sa sebe i samo ustala sa troseda. Nisam mogla da ga pogledam od sramote koju sam osećala. Činjenica da još uvek nismo spavali, a toliko dugo smo zajedno ga je sigurno uništavala. Pa pobogu, on je muškarac. Nikada nije navaljivao na mene, niti me forsirao da imamo odnose, čekao je da se to spontano desi, ali ja nisam mogla. Od trenutka kada sam osetila nešto prema Tadiji, pomisao da budem sa Lukom me je razarala.

"Šta nije u redu?"-upita me.

"Ja...Nisam spremna."

"Nisam ni hteo da imamo seks. Samo sam te mazio. Nekada si uživala u tome."-okrećem se ka njemu.

"Više mi ne prija."-kažem i on ustaje sa troseda.

"Ne prijaju ti dodiri ili ti ne prijam ja?"

"Ne izvrći moje reči."-kažem pomalo ljuto.