Kad sam srela tebe ✔️

30. Smisao života

•TATIJANA MAKSIMOV•

Nisam znala kako da im saopštim svoju odluku, ali znala sam da to moram što pre da uradim. Međutim, ako im kažem, izbaciće me iz kuće, tako da sam prinuđena da odem u Kragujevac i još sad ostavim sve prijatelje, iako sam im obećala da će ovo leto biti naše. Ipak, skupila sam dovoljno snage i otišla u dnevni boravak, a pre toga spakovala kofere ukoliko odmah budem letela odavde. Moj otac je čitao knjigu, a majka je gledala nešto na telefonu. Oboje su me ispratili pogledom do fotelje na koju sam sela, a zatim spustili telefon i knjigu, znajući da se nešto sprema. S obzirom da nisam provodila vreme sa njima, moj dolazak u dnevni boravam označavao je samo jedno, oluju.

"Želim nešto da vam kažem i želim da vas zamolim da me nikako ne prekidate pre nego što završim."-kažem i moj otac se već mršti.

"Znate da sam upisala fakultet, ali ono što ne znate jeste da nisam upisala fakultet u Beogradu, već u Kragujevcu. Od jeseni odlazim, živeću kod bake i deke i tamo ću studirati."-moji roditelji se pogledaju među sobom, a zatim vrate pogled na mene i već vidim da bukte od besa.

"Znam da ste sada besni na mene, da možete, prebili biste me, ali isto tako znam da se nijednog trenutka niste zapitali zašto sam imala potrebu da odem i da vas lažem o tome. Niste se zapitali da je sve ovo vreme bio problem u vama, a ne u meni. Da se godinama zatvaram u sobu samo kako ne bih morala da trpim vaše kritike, da slušam komentare kako ne vredim i kako sam vaše veliko razočarenje. Ne znate, jer vas nije briga za mene. Ali ja sada znam koliko vredim, koliko mogu i šta želim od života, a to sigurno nije život u ovom stanu, pored vas."-osećam kako mi suze naviru, ali sudržim se.

"Jesi li ti svesna šta pričaš?"-moja majka upita.

"Nikada nisam bila svesnija. Pre nisam imala gde da odem, nisam imala nikoga uz sebe, ali sada imam sve što mi vi nikada niste pružili. Imam ljubav, podršku i konačno ću imati dom."

"Ja se i dalje nadam da je ovo neka neslana šala!"-govori moj otac besno.

"Ne, nije šala. Ovo je surova istina koju sam godinama krila u sebi i sada je konačno iznosim, jer vas se više ne bojim."-ponosno kažem i oteram suze iz očiju.

"Ako želiš da odeš iz ove kuće, onda idi! Punoletna si i mi više nemamo obavezu da te izdržavamo!"-viče moja majka.

"Naravno, ja sam obaveza, to sam vam bila od svog rođenja. Imam samo jedno pitanje za vas pre nego što odem. Zašto ste me mrzeli?"-upitam i moj otac ustane besno sa kreveta.

"Ti si jedno sebično i samoživo derište koje nema pojma ni o čemu! Da li ti uopšte znaš koliko smo se mi žrtvovali za tebe, za to da imaš šta da jedeš, gde da spavaš?! Ne znaš! Prešli smo preko toga da si mesecima krila da imaš momka i prihvatili smo ga kada smo videli da je dečko na mestu, a ti si onda raskinula sa njim i počela da se ponašaš kao kakva uličarka! Previše smo te mi raspustili i zato nam se sada ovako vraća! Sklanjaj mi se sa očiju pre nego što uradim nešto zbog čega ću se kajati!"-dere se moj otac i pokazuje mi rukom da idem u sobu.

"Volela bih da jesam sebična i samoživa, onda bih makar znala zašto me mrzite i zašto svaku noć plačem sama u sobi na svom jastuku. Shvatićete jednog dana da svako možeš da bude roditelj, ali retko ko može da bude mama i tata. Ne brinite se, odlazim još danas."-kažem, a zatim odlazim u sobu.

Čim sam ušla, uzela sam torbicu, podigla ručke od kofera i krenula ka vratima, ali moja majka me je preduhitrila. Ušla je unutra i iznenadila se videvši me da sam spremna za odlazak. Mislila je da blefiram, da nemam gde da odem i da ću ih na kraju moliti da ostanem. Ali više nema te Tatijane.