Kad sam srela tebe ✔️

13. Volim te

•TATIJANA MAKSIMOV•

"Posvađali smo se."-uzdahnem i Andrija se mršti.

"Ti i Luka?"

"Da. Prekjuče na Viktorijinom rođendanu."-pijem kokakolu i gledam Andriju kako ostavlja čaše i prilazi mi.

"Zašto?"

"Bio je ljubomoran na Njegoša. Ali to uopšte nije ličilo na njega. Luka nije takav."

"Na Njegoša?"-Andrija izvija obrvu.

"Drug iz mog odeljenja."

"Znam ko je Njegoš, ali zašto bi bio ljubomoran na njega?"

"Ne znam. Njegošu se sviđa Viktorija, ali Luka je ubeđen da mu se ja dopadam. Mislila sam da je sigurniji u sebe i mene."-vrtim cevčicu po čaši razmišljam o Luki.

"Za tri meseca nisam čuo nijednu ružnu reč o njemu. Možda se nešto dešava u njegovom životu što ti nije rekao, pa je zato malo nervozan. Jeste li razgovarali od prekjuče?"-upita i ja odmahnem glavom.

"Zovi ga."-kaže mi i ja uzimam telefon u ruke.

Andrija je u pravu. Luka je delovao potpuno drugačije. Nikada nije pokazivao znake ljubore i vrlo mi je čudno da se to sada dogodilo. Moram da saznam šta se zaista dešava sa njim.

"Halo."-začujem njegov glas.

"Hej. Kako si, šta radiš?"-upitam.

"Kod Tadije sam. Dobro sam."

"Ne zvučiš kao da si dobro."-kažem i on uzdiše.

"Tatijana, izvini zbog onoga od pre neke večeri. Osećam se loše zbog svega. Nisam te zvao jer me je bilo sramota. Ali ne mogu sada da pričam, videćemo se sutra."

"Luka..."-želim nešto da kažem, ali začujem Tadijin glas u pozadini.

"Vidimo se sutra."-Luka prekida vezu i ja zbunjeno gledam u telefon.

"Šta se desilo?"-Andrija upita.

"Nešto nije u redu sa Lukom i on očigledno ne želi da mi kaže šta je, ali ću uskoro saznati."-uzimam telefon i stavljam ga u torbu, a zatim uzimam jaknu i pozdravljam se sa Andrijom.

"Gde ćeš?"

"Da saznam šta nije u redu."-izlećem napolje i hvatam taksi iz kojeg je upravo izašao neki muškarac i govorim taksisti Tadijinu adresu.

Nije mi trebalo dugo do Tadijine kuće. Obezbeđenje me pušta unutra i dok prolazim dvorištem, prisećam se žurke. Ovde smo se Luka i ja prvi put upoznali. Tačno na mestu gde sam upravo stajala. Ironija je to što smo se upoznali u Tadijinoj kući. Iako je on bio poslednja osoba koju želim da vidim sad, ne mogu večno da bežim od njega. Pokazaću mu da greši i da između nas ne postoji ništa, sem njegove želje da uništi Lukinu i moju vezu i to na jadan način.

Zvonim na vrata i nakon par sekundi, otvara neka žena, koja mi sa osmehom na licu pokazuje da uđem unutra. Uzima moju jaknu i kači je na čiviluk, a zatim me sprovodi do dnevne sobe i odlazi nekuda. To je sigurno Tadijina kućna pomoćnica. Kuća preko dana izgleda nekako drugačije i luksuznije. Gledam ka plafonu i shvatam da stojim tačno ispod ogromnog, kristalnog lustera. Sigurna sam da vredi čitavo bogatstvo.