Ogrlica sirena

Kada krećemo?

Allis POV.

Sjedim na krovu kuće. Znam da je ludo, ali ja obožavam ekstremne stvari.

Noge sam prekrižila u turski sjed i dlanovima sam se naslonila odostraga. Gledam zalazak sunca. Oduvijek, odkad znam za sebe, sam voljela promatrati zalaske i izlaske sunca. Svidjelo bi mi se kako bi nebo nekad bilo : ljubičasto, rozo, naračasto...

Odjednom je puhnuo vjetar. Vjetrić. Nosio je moju bakrenu kosu koja mi je dosezala do pola leđa. Imala sam osjećaj da me poškakljikao po obrazima pa sam se nasmijala.
I tako sjedim na svom omiljenom mjestu i gledam zalazak. Kad je bio mrak, ali ne mrkli, krenula sam sići.

Zamislila sam stepenice koje me spuštaju na terasu. Počele su se stvarati od vode.

Sa 7 godina sam otkrila da mogu vladati vodom. Kada sam pitala mamu zašto ja to mogu nije znala ni ona odgovor.

Kada sam stavila nogu na prvu stepenicu ona se zamrznula i polako se počela stepenica po stepenica zamrzavati da ne bih pala. Tako sam sišla dolje i odledila stepenice. Voda je pala na terasu te me zamočila do koljena. Samo sam se nasmijala.

Ušla sam u kuću i uputila se prema kupaonici. Kada sam završila s higijenom otišla sam u krevet. Polako sam utonula u san.

°°°°°°°°°°°°°°°°°°

Promeškoljila sam se. Na zatvorene oči pala je zraka sunca. Polako sam ih otvorila, ali nisam mogla gledati u sunce dok mi se oči ne priviknu. Ustala sam se i sjela na krevet. Tako sam malo promatrala moju sobu.

Imala sam veliki bračni krevet jer volim imati više prostora, s lijeve strane bio je prozor, pored njega bio je ogroman bijeli ormar koji je imao staklo. Još nekoliko sitnica sa desne strane kreveta tipa : slike, police, sat...

Nagnula sam se i s nočnog ormarića uzela mobitel. Pogledala sam koliko je sati. 10:03.

Otišla sam u kupaonicu i napravila jutarnju rutinu. Kad sam se vratila u sobu, stala sam pred ormar i pogledala svoj odraz. Imala sam pidžamu kratkih hlačica i kratkih rukava. Bili su cvjetni uzorci.

Tako sam se gledala dok jedna žena sa smeđom kosom nije otvorila vrata.

"Jutro, Allis (Ellis)."

"Jutro, majko." uzvatila sam joj.

"Ajde doručak te čeka." požurivala me jer znam kasniti.

"Dobro. Čim se obučem dolazim." izašla je van iz sobe.
Iz ormara uzela sam crne tajice i plavu majicu kratkih rukava.

Zavezala sam sada smeđu kosu u neuredni visoki rep i zgrabila mobitel.

Došla sam u kuhinju i tamo su me čekala dva sendviča. Tada sam shvatila koliko sam zapravo gladna. Pojela sam ih dok kažeš keks.

Napravila sam si kakao i sjela na terasu. Gledala sam prirodu. Nekako me srce vuklo u tu prirodu, ali ne znam zašto.

Neka žena me vratila u realnost. Molim?

Kako može...Ma šišaš to moram do nje da vidim što radi. Znatiželjna sam.

Ostavila sam šalicu na stolu i došla do ograde. Opet sam zamislila stepenice i ponovio se postupak od sinoć. Sišla sam dolje.

Kad sam došla do nje i vidjela kako me gleda sa strahopoštovanjem, shvatim da sam pred njom koristila moći. Savršeno.

"Ovaj... Nemoj nikom reći što si upravo vidjela."

"Neću, ne brini." Ima lijep glas. Nisam ni više očekivala, plava kosa, plave oči i lijep glas. Savršenstvo.

"A, što trebaš ako smijem pitati?" Upitala sam je jer nisam shvaćala što radi u mom dvorištu. Nije da svaki dan vidiš kako nepoznanik ti hoda na tvojem posjedu.

"Došla sam te vratiti u tvoj svijet." Rekla je i nasmiješila se. Pokazala je dva reda čisto bijelih zubi.

"Molim? Hoćeš mi reći da postoje takvi kao ja." Sad sam stvarno zbunjena.

"Tako nekako, zapravo ima ih različitih, ali se svode na 4 skupine. To ćeš sve saznati ako pođeš sa mnom."
Ja ovo sanjam. Trepnula sam nekoliko puta. Nop. To je stvarnost.

"Zašto bih ti ja trebala vjerovati?" pogledala sam je ispod oka. Slegnula je ramenima.

Ispružila je ruku i oko njene ruke se stvorio štit od vode. Moj oči su se raširile. Stvarno postoji netko poput mene.

"Vjeruješ sada?" upitala je te je štit nestao. Klimnula sam glavom.

"Moram nešto ponijeti?"

"Hmm... Ništa." Rekla je.

"Kada krećemo?"
Nasmijala se. Pa mislim stvarno ako ona misli da ja znam što to znači neka si da nobelovu.

"Sad."

Okrenula mi je leđa i nešto radila. Gledala sam okolo i čekala da završi što god radi.

"Možemo krenuti?" upitala sam plavušu. Kada se okretala nešto je spremala nazad u džep.

"Oke." krenula je u park. Išla sam za njom.

Tako smo hodale u tišini. Meni je bilo super jer sam se osjećala sigurnom. Gledala sam prema nebu. Bilo je plavo, tu-tamo neki oblak. Zabila sam se u plavušu.

"Stigli smo." Rekla je.

Ja sam je pogledala zbunjenim pogledom. Ne kužim. Stojim u parku okružena drvećem  i ne vidim ništa posebnog.

Plavuša je došla do jednog drveta, mislim da je hrast, i stavila ruku na koru.

"Dođi." Rekla je i ispružila drugu ruku prema meni.

Prihvatila sam je. Ona me povukla i zadnje čega se sjećam da sam prošla kroz hrast i da me zaslijepila ogromna svijetlost.