NIKO ILI NEŠTO

UVERTIRA

24.decembar 2009. godina, Beograd - Psihijatrijska Bolnica.

''Jedno je želja. Drugo su mogućnosti.'' - izgovarao je visoki i poprilično sed čovek, sedeći za svojim radnim stolom, gledajući u računar na kome je pisao sve o svojim pacijentima, činjenice, opise, događaje. Prekoputa njega sedela je devojka, duge crne kose i plavih očiju, zabrinutog, uplašenog i izmorenog pogleda. ''Sedim ovde čitavih pet godina. Nisam luda!'' - suze su joj lile niz bledo lice, dok je izgovarala ove reči najglasnije što je mogla. ''Koleginice, to svi kažu, niste jedini.'' - bezdušno joj govori psihijatar, ne obraćajući pažnju ni na kog u tom momentu.

Sobom se širio hladan vazduh, prouzrokovan otvorenim prozorom kancelarije. Soba je odavala mračan utisak. Na svakom zidu bilo je po nekoliko slika - od portreta osoba, događaja do planina, livada, jezera, sve za čim je Kaja jako žudela. Kad god bi došla kod doktora, čije ni ime nikada nije saznala, posmatrala bi prostoriju u kojoj je, tako bi iz susreta u susret uočila neke nove stvari, neke do sada neuočene, pak neke koje su nove.

''Da li Vi mene zapravo slušate?'' - doktor je pomerio naočare na dole, gledajući Kaju mrkim pogledom. ''Slušam, doktore, slušam..'' - rekla mu je, gledajući sa velikim strahom u njega. On se nasmeja, vrati naočare skroz na lice, rekavši ono što obično govori: ''Napustite prostoriju. Današnji razgovor je završen.'', pokušala je da ga nagovori za dalji razgovor, ali ipak, nije uspela u tome. Čovek srednjih godina bi je samo, u tim slučajevima, prekorio pogledom, dok bi očima aludirao da izađe na velika smeđa vrata.

Kaja ustade, te se i uputi ka vratima. Kako se uhvatila za kvaku, tako primeti da je doktor negde otišao. Izašla je iz prostorije, dok je ispred čekala medicinska sestra, koja bi je vodila do sobe, te i pazila da ne pobegne, što je bio čest slučaj ovde.

Šetale su hladnim, belim hodnikom, kroz koji se prožimao miris injekcija, tj. lekova koji su 'nemirni' pacijenti dobijali kako bi se smirili. Čula se obično vriska i dreka ljudi, koji su žudeli za slobodom, ali i zdravim i stabilnim razumom. Ona je sve to posedovala, došla je ovde nesrećnim spletom okolnosti. Brojni događaji i nesreće ukazali su na to da je ona 'perfektna' osoba za ovde.

Ušetavši u hladnu sobu, Kaja sede na dobro poznati krevet, dok se sa druge strane čulo zaključvanje i zveckanje ključeva. Soba, isti ambijent kao cela bolnica - sve je sablasno, hladno, zatvoreno. U sobi se nalazio jedan krevet, sa komodom pokraj njega, koja je pritom bila prazna, kao i uvek. Prekoputa kreveta nalazila su se vrata. Bela vrata sa malim prozorčićem vodila su do kupatila, koje je takođe bilo, poprilično, prazno. Lavabo, šolja i običan lavor - ništa više. Sve je ostalo bilo zabranjeno tu. Prozori su bili zaklonjeni rešetkama, između kojih je bio jako mali razmak, kako osoba ne bi pobegla.

Kaju je soba uvek plašila. Delovala je kao ona iz najstrašnijih noćnih mora, ili pak horor filmova. Jedino što je želela da vidi jeste porodica, ali, nju niko nije želeo da vidi. Bila je sramota za celokupnu porodicu, društvo, jer je završila na mestu na kome je završila. Ni ona nije znala da li su svi dobro. Nije znala da li su svi živi. Znala je da od ovoga ništa nije u redu. Znala je da će odavde izaći jako kasno, sa već izgubljenim živcima, možda i u dubokoj starosti.

Celokupan događaj koji se desio i dalje joj je činio to da se naježi od glave do pete. Činio je da se oseća potpuno nesigurno po pitanju svega. Da li to što je viđala i sa čim se sretala zaista postoji? Da li je ona sve to zaista umišljala? Da li se 'to nešto' pak nalazilo u mestu u kome je živela pre svega.. ili je, pak... to i dalje uz nju?