NIKO ILI NEŠTO

DVADESET PRVO POGLAVLJE

17. septembar 2001. godina Švedska (Geteborg)

Tog popodneva su me pustili iz bolnice, a kući su pripremili ogroman doček. Ulazim na vrata, a za mnom Novak. "Evo je! Dođi srećo naša!", rekla mi je majka, dok je trčala ka meni sa rukama koje su prolazile da me zagrle. "Dođite da jedete!", rekao je tata, sedeći za stolom, dok je u čašu sipao viski. "Zete, trebalo bi da popijemo malo! Mora ipak da se proslavi taj vaš brak, zar ne?", rekao je dok je pokazivao Novaku da sedne pokraj njega.

Seli smo za sto, a u ponekim momentima primećivala sam moju majku koja oštro gleda u Novaka, dok očima nešto pokazuje ocu. Otac je ne primećuje, uveliko je pričao sa Novakom o mojim i njegovim planovima za budućnost.

"Idem da legnem, umorna sam. Laku noć, ljudi.", rekla sam, a u prolazu me Novak povukao za ruku. "Jesi dobro?", klimnula sam glavom i otišla u sobu. Sedam na krevet i tom momentu mi zazvoni telefon. Nepoznat broj. Posežem za njim i javljam se. "Halo?", rekla sam, a iza slušalice se čuo, meni lično, jako poznat muški glas. "Kajo.. jesi to ti?", prepoznala sam odmah o kome je reč. "Nemanja?", rekla sam tiho. "Jesam.. gde si? Da li možemo da se..", spuštam slušalicu i telefon bacam na komodicu pokraj kreveta, u baš tom momentu ulazi Novak, posmatrajući moj bes. "Čiji je to poziv bio, pa si toliko besna?", našalio se, a zatim seo pokraj mene. Pomilovao me je po kosi, a zatim me pogledao. "Tebi nešto nije dobro. Vidim to..", namestim jastuk i legnem na krevet. "Šta ti je sada?", pitao me je, kada sam se okrenula na drugu stranu. "Nije mi ništa.. okej sam.", prišao mi je i poljubio u obraz. "Spavaj, odmori malo.", nasmejala sam se, dok je on izlazio napolje iz sobe. "Volim te!", izdrao se, nasmejao i stao na vrata. "I ja tebe! A sad me pusti da spavam!", rekla sam šaljivo. Srećno je poskočio i izašao napolje.

Zaspala sam za sekundu. Nakon dužeg vremena, sanjala sam san koji je bio potpuno drugačiji od onih koje sam do sada sanjala.

Magla. Ne vidi se prst pred nosom. Bila sam u šumi, hodajući polako ka kolibi koja je virila iz ogromne magletine.

Koliba je bila sačinjena od drveta, a i sve stvari u njoj, počev od kreveta, polica, zatim i one stolice u centru sobe u kojoj je sedela žena, koju sam ja itekako poznavala. "Teta Danice?", izustim tiho, a žena se polako okrene, pogledavši me sa ogromnom srećom na licu. "Kajo! Kćeri moja. Dođi ovamo.", rekla mi je, a ja sam se približila i sela na stolicu preko puta nje.

Pomilovala me je po licu, dok me je plavim očima bledo posmtrala. Ruke su joj bile hladne, koža bleda, a oči bez života. Gledam ja nju, a ona gleda u moju dušu. "Dimitrije traži mir i pravdu.", rekla mi je tiho. "Molim?", pitala sam zbunjeno. "On želi.. mir. Poslušaj čoveka kog si izbacila iz života i odi do žene u jednom selu. Ona će ti reći šta sve Dimitrije želi..", odmah sam znala o kome misli. "On je prošlo...", nisam ni stigla da izustim bilo šta. "On će ti jedini pomoći! Trebala si da ga poslušaš odmah, a ne da žuriš i da odbijaš bilo kakvu pomoć.", naslonila se na naslon stolice, dok je tiho izustila. "Postaješ majka u maju. Imaćeš sina. Čestitam ti.", pogledam je zbunjeno, a nakon toga se probudim.

18. septembar 2001. godina Švedska (Geteborg)

Budim se u znoju. Ustajem hitro, primetivši da Novak pored mene mirno spava. Trljam oči, gledam na sat, a ono već 4 posle ponoći. Bacam se na jastuk dok dolazim do daha. Prolazim ruku kroz kosu i uzrujano gledam u plafon, dok me je senka u uglu mirno posmatrala.

"Novače... budi se... vidiš li ono što ja vidim.", otvara oči i trlja ih, dok nešto mumla. "Ne vidim ništa, dušo. O čemu ti?", rekao je tiho, kroz mumlanje. "Senka! Tamo kod ormara!", pokazujem mu, on se osvešćuje i gleda u tom pravcu. "Ne vidim ništa, sunce. Spavaj, umorna si.", položio me je na jastuk, a zatim za sekundu zaspao.

Čitave noći sam razmišlala o poslednjim rečima teta Danice, Novakove majke. Ne mora da znači da je sve što sanjam istina. Sa tim mislima sam i zaspala. Spavala sam do jako kasno. Jedva su me razbudili, a kada sam ustala, osetila sam neverovatnu glavobolju i tegobu u celom telu.

"Evo ti čaj od nane. Pomoći će ti. A ti.. hoćeš nešto?", pitala je Novaka. "Ne, hvala Vam na pitanju.", pila sam čaj dok su me i Novak i majka posmtrali. "Zašto me gledate tako, oboje?", pitala sam ih. "Zabrinuti smo, srećo.", rekla je majka. "Ipak smo ti suprug i majka.. mislim da nije ništa čudno što se brinemo za tebe.", izgovorila je tiho, a zatim me uhvatila za obe ruke. "Opustite se, sve je u redu.", rekla sam, uzela čaj i otišla u sobu. Nikome nisam htela da pričam o snu. Iskrena da budem, nisam imala neku preteranu želju za to.

Sedela sam na krevetu, gledajući u jednu tačku. U sobu mi je uleteo brat, zajedno sa Leom. "Došli smo, tetka, da vidimo kako si.", rekao je, dok je jednom rukom zatvarao vrata. Nasmejala sam se, dok sam uzimala Leu u naručje.

"Samo da te pitam... zašto mi nisi rekao da čekaš dete?", pitala sam ga tiho, kada se Lea uspavala. "Duga priča.. upao sam u neke probleme u tom momentu.. samo smo Laura i ja znali za sve to.. nešto malo kasnije su saznali i mama i tata. Nisam bio spreman svima da kažem.", rekao mi je, a potom zagrlio. "Svakako, izvini. Saznala si za to na najgluplji način.", nasmejala sam se. "Ne brini. Opušteno.", čitavu noć smo proveli pričajući, kao u ona dobra stara vremena.

Nedostajalo mi je sve to. Naši razogovori u pola noći, kada ne možemo da zaspimo, pa nas u pola tog razogovora uhvati majka koja nam zapreti kaznom ne budemo li se uspavali u narednih dvadeset minuta. Smejali smo se čitavu noć, izuzetno veseli smo bili.