NIKO ILI NEŠTO

DVADESET PETO POGLAVLJE

23. oktobar 2002. godina Beograd

Prošlo je dosta vremena od mog odlaska kod one žene. Ispila sam čaj, i od tada, pa do današnjeg dana, živim u najvećem mogućem miru i spokoju.

U maju smo Novak i ja dobili sina. Majka, otac, Viktor, Laura i Lea su se preselili u Srbiju u proleće. Tata i brat su ovde pronašli posao, kupili stan u Beogradu, blizu mene i supruga.

Majka mi je dosta pomagala oko Dušana, njenog drugog unuka. Njena pomoć mi je bila izuzetno dobrodošla i jako mi je značila.

Novak i ja smo kupili kuću u jednom Beogradskom naselju. On je našao bolji posao, a ja sam dala otkaz u biblioteci, jer sam želela da se što više posvetim porodici.

Topao oktobaski dan. Šetala sam sa Laurom. Šetale smo pokraj Dunava, razgovarajući o svemu, dok su sa nama bili moj sin i njena ćerka. Laura je brzo učila srpski jezik, a ja sam joj pomagala u tome. Čekale smo Viktora i Novaka da završe sa prvom smenom, kako bi otišli na ručak u restoranu.

"Gde ste, žene!", rekao je šaljivo Viktor, nakon što nas je uočio u daljini. Prišli su nam i otišli smo u jedan restoran u centru.

"Kako se uklapate ovde?", pitao je Novak mog brata. "Nije loše! Makar je toplije nego u Švedskoj. Smrzavao sam se tamo!", rekao je Viktor, nakon čega se glasno nasmejao. U restoranu smo proveli tri sata, smejali smo se, šalili i uživali u toploj oktobarskoj noći, koja je ubrzo došla.

Šetali smo centrom Beograda, a u daljini sam u jednom momentu primetila dve, sebi, jako poznate osobe. To su bili Natalija i Nemanja. Sedeli su na klupi, držeći se za ruke, a u jednom momentu je pao poljubac. Nemanja nas je primetio, a zatim mahnuo, ustao i sa Natalijom krenuo prema nama.

"Gde ste, ljudi. Nismo se dugo videli.", rekao je, srećno. Pozdravio se sa Novakom, te su pričali o svemu i svačemu, a Natalija je stajala pokraj njega. Ćutala je, u nekim momentima me je pogledala, a u njenom pogledu sam mogla da vidim netrpeljivost prema meni, ali i neku vrstu, kao urokljivosti. Kao da je pogledom nešto činila, te sam se u jednom momentu samo sledila.

Uskoro su otišli dalje, a u jednom momentu se Natalija okrenula ka meni, a kada je primetila da sam ja nju primetila, naglo se okrenula napred i nastavila da korača sa Nemanjom kroz centar.

"Ponaša se kao da se nikada nismo družile i kao da nikada nismo živele pod istim krovom.", rekla sam Novaku dok smo kolima išli do naše kuće. "I sama si mi pričala da ste imale neku netrpeljivost pre nego što si napustila kuću. Opusti se. Da ti je drugarica, pitala bi te bilo šta. Takva osoba treba da ti bude nebitna u životu.", rekao mi je, zatim me potapšao po kolenu dok se parkirao u dvorište naše kuće.

Ušli smo u kuću, a meni se naglo slošilo u tom momentu. Sela sam na trosed, dok sam se držala za glavu. Novak je kleknuo pokraj mene. "Jesi dobro?", odmahnula sam glavom. "Doneću ti vodu. Momenat samo.", otišao je do kuhinje kako bi mi sipao vodu. "Popij. Biće ti bolje.", nasmejao je i seo na fotelju.

24. oktobar 2002. godina Beograd

Naglo sam se probudila te noći. Probudila me je lupnjava tanjira u kuhinji. Pogledam u Novaka, koji je čvrsto spavao. Ustajem i silazim niz stepenice kako bih proverila šta se događa.

Tanjiri su bili na mestu, kao i sve ostalo. Otvorila sam svaku vitrinu i nisam mogla da primetim da se bilo šta slomilo. Zatvaram poslednju fioku kada iza sebe čujem glas. "Kajo..", tihi muški glas me je dozivao iz pravca dnevne sobe. Okrenem se naglo, misleći da je Novak, ali nikog nije bilo.

Odlazim u dnevnu sobu - ponovo nikog nema. Odlazim u kuhinju, uzimam nož i odlučim da obiđem čitavu kuću, jer je očito neko bio u njoj.

Obišla sam čitav prvi sprat. Dečija soba - prazna, Dušan mirno spava. Gostinjska soba - prazna, sve je netaknuto. Plakar - niko. Toalet - opet nikog nema.

Penjem se tiho drvenim stepenicama na drugi sprat kuće. Obilazim sve sobe, ponovo nikog nema. Očajno sednem na kauč pokraj stepenica, gde zadremam.

San. Molim? Ponovo? Nisam sanjala čitavih godinu dana - apsolutno ništa. Ni bilo kakav lep, ni loš, ni tužan san.. ništa. Prosto i jednostavno.

Sanjam kako sam u kolibi, onoj gde sam se videla sa Danicom prošlog septembra. Razgledam kolibu - prazna, nigde žive duše. Odjednom, pojavljuje se Danica. "Sine! Opet ti? Slušaj! Hitno je.. neko ti ponovo pravi zlo!", rekla je. "Ko to?", pitala sam je. "Devojka, tvojih godina.. duge kose, boje kestena. Bile ste kao sestre.. ali, ipak je ona imala drugog lica. Spašavaj živu glavu!".

"Kajo.. Kajo.. Kajo, probudi se.. Kajo..!".

Ustajem hitro sa kauča, posmtrajući prikazu mog muža kako stoji iznad mene. "Izvini.. nisam hteo da te uplašim..", rekao je. "Nisi.. nisi.. opušteno.", hvatam se za glavu, dok pored mene i dalje leži nož, koji nije bio vraćen na mesto. "Mesečarila sam.. dešava mi se to.. retko.. ali se dešava!", nasmejala sam se, ustala, te sišla na prvi sprat u kuhinju da stavim nož na pranje.

"Nešto opet nije u redu? Vidim ti po licu.", rekao je dok sam prala ruke. "Ne, ne! Sve je u redu! Opusti se!", rekla sam, prišla i snažno ga zagrlila, kako ne bi bilo šta posumnjao. Vratilo se.. nakon godinu dana.