NIKO ILI NEŠTO

ŠESNAESTO POGLAVLJE

17. jun 2001. godine

To jutro me je probudilo zvono na vratima. Negde oko 10 ujutru, na vrata je došao poštar, uručio mi je cveće, i nakon toga otišao. Pogledam u kartu, a njoj je bilo napisano: "Da ti ulepšam dan :)", i ispod toga Novakovo ime. Nasmejano sam gledala u kartu, dobrih pet minuta, a nakon toga, odlučila sam da ga pozovem.

"Hvala na cveću. Zaista si mi ulepšao jutro.", rekla sam dok sam osećala neverovatnu vrstu sreće. "Da li si slobodna sutra uveče?", pitao me je. "Jesam, u prepodnevnoj sam smeni.", nakon izgovorene rečenice, dobila sam poziv za izlazak u restoran, sutradan u 8 uveče. Prihvatila sam poziv, i nakon par minuta razogovora sa njim, sam spustila slušalicu.

Čitav taj dan sam bila neopisivo srećna. Napokon su počele da mi se dešavaju lepe stvari u životu. Nisam imala napade panike jako dugo, što je bilo sasvim u redu. Kad god bih se setila njih, samo bih izgovorila ono čuveno "Daleko bilo".

Kada je pao mrak, sela sam u dnevnu sobu i počela da crtam u onoj svojoj svesci, dok mi je u pozadini, na radiu, išla muzika. Opuštalo me je sve to. Međutim, samo u jednom momentu, radio se ugasio sam od sebe. "Nemoguće da se pokvario. Skoro sam ga kupila.", prišla sam radiu, i samo odjednom osetila nečiju ruku na mom ramenu. Okrenem se - nema nikog.

Uzela sam baterijsku lampu i prošla čitav stan. Opet, nikog nema. Mislila sam da je sve do podsvesti, s obzirom da mi u kući ovaj osećaj nije bio retkost. Sela sam na kauč, kako bih se smirila. Prvi put mi se nešto čudno desilo tamo. Bila sam itekako zbunjena, ali sam i dalje pripisivala svojoj psihi. "Napustila si kuću.. to je bio razlog svih dešavanja.. opusti se i to je to.", rekla sam sama sebi, nadajući se da je ovo sve podsvest.

18. jun 2001. godina Beograd

".. i to se desilo. Prosuo sam slučajno čitavu čašu vode na svesku, i zatim dobio otkaz.", smejali smo se čitavu noć, bilo nam je jako lepo, dok smo pričali o našim smešnim situacijama, i prisećali se nekih starih i lepih dana.

Bilo je jako lepo, sve do momenta kada sam osetila neku nelagodnost. Sedela sam i ćutala to vreme, dok sam dolazila do daha. Novak je sve to primetio i zatim mi i prišao. Ja sam ustala sa stolice i otrčala u toalet.

U ogledalu sam mogla da vidim samo bledu prikazu sebe. Gledala sam se par minuta, te dobila napad panike. Opet se dešava. Uvek se desi kada se meni nešto dešava u životu. Nije bilo dugo toga, nisam dugo osetila to, a i taman sam se nadala da je prestalo.

Ubrzo sam uspela da se smirim. Izašla sam iz toaleta, a tamo me je čekao Novak, sa uznemirenim izrazom lica. "Jesi dobro?", prišao mi je dok sam jedva hodala. "Jeste.. samo.. zdravstveni problemi.", nasmejali smo se u jednom momentu, a tada sam shvatila da je sve u najboljem redu.

Napustili smo restoran, a on me je otpratio do kuće, kako bi bio siguran da sam dobro. "Hvala ti na pozivu.", rekla sam dok sam stajala ispred ulaza zgrade, mahnuo mi je i nasmejao se.

Ulazim u lift, i biram sprat. Naslonila sam se na ogledalo, dok sam samu sebe proklinjala što sam upropastila sve. Počela sam da plačem, a kada sam se pogledala u ogledalo, šminka mi je bila skroz razmazana.

Ušla sam u stan, bacivši se na krevet. Tu sam i zadremala, a onaj san se nastavlja.

Sada sam ponovo bila u onoj sobi, samo što sada sedim na krevetu. Jelisaveta dolazi, i stavlja poslužavnik na sto. "Izvini zbog onoga juče. Ne znam šta ga je snašlo.", sela je pokraj mene, a na njenim rukama su se jasno videle modrice, koje je ona pokrivala.

Ćutala sam. Iako sam htela nešto da kažem, nisam mogla ni reč da izgovorim. "Ne znam ni da li mi je dete dobro. Kajem se zbog svega.", odjednom, čula su se vrata. "Sakrij se, ovamo!", rekla mi je, Jelisaveta, dok mi je pokazivala na ormar. Sela sam unutra, a on je zatim ušao. "Šta će dve kafe na stolu? Ha?!", drao se na nju iz sveg glasa, a ja sam to i dalje posmatrala nemo. Nisam smela ni reč da izgovorim. "Čekala sam tebe..", rekla je, a tu se ponovo desila ista scena od juče. Scena mučenja, dranja, i traženja pomoći.

Izašla sam iz ormara, a on kad me je ugledao, shvatio je ko sam i šta sam. Uzela sam stolicu i bacila je na njega. On je pao, ali je bio još besniji kad je ustao. Prišao mi je i krenuo da me davi. Osetila sam da smrdi na alkohol. Zgrabila sam ga za šake i odgurnula od sebe. Pao je, a ja sam se tu ponovo probudila. Zapravo, probudilo me je zvono telefona.

"Jesi stigla kući? Jesi dobro?", pitao me je Novak, zabrinuto preko slušalice. "Jesam.. slušaj.. izvini za danas... ne znam šta me je snašlo, zaista.", on se nasmejao. "Za šta se izvinjavaš? Bilo nam je lepo. Razumem da te je obuzela panika, ali biće sve u redu. I meni se dešavalo to par puta.", rekao mi je, a ja sam počela da jecam. Nisam znala kako da mu objasnim sve to, kako da mu objasnim moje celokupno stanje, a da ne počne da gleda na mene, kao na ludaka.