NIKO ILI NEŠTO

TRINAESTO POGLAVLJE

13. mart 2001. godina Beograd

Sedim u praznoj biblioteci fakulteta, listajući strane moje skripte, i pripremajući se za ispit, koji je trebao da se odigra nešto malo kasnije. Bledo sam gledala u nju, dok sam ispijala poslednju kap vode iz flašice.

Samouvereno odlazim na ispit. Smatrala sam da sam se dovoljno pripremila, te sam i bila ubeđena da ću proći sasvim solidno, ali ipak nije tako bilo. Pala sam najvažniji ispit. Sve mi je isparilo.

"Koleginice.. šta se dešava sa Vama?", pitao me je profesor, dok sam sedela preko puta njega, gledajući u pod razočarano. "Ne znam, profesore.", ustao je. "Nema šta tu da ne znaš. U poslednje vreme stalno padaš ispite. Ne znam šta da ti radim. Preporučujem da se ispišeš i nađeš bolju profesiju. Nije ovo za tebe.", on je nakon govora izašao iz prostorije, a ja sam razočarano izašla napolje.

Možda je u pravu. Možda sam zaista promašila fakultet. Možda bih stvarno trebala da odustanem od svega. To su mi bila jedina razmišljanja, dok sam ulazila u biblioteku, jer sam htela sa Danicom da popričam o svim životnim padovima, koji su usledili nakon što sam se uselila u onu prokletu kuću.

Ruku na srce, već mesec i nešto nisam doživljavala čudne situacije u kući. Ponekad bih čula neki šum u sred ničega, ali se ništa ozbiljnije nije dešavalo. Nisam ni sanjala one gluposti.

"Dobar dan. Teta Danica.. da li radi?", pitala sam ženu u biblioteci. "Ona je otišla i penziju pre par nedelja. Nije joj baš najbolje.", nisam dugo dolazila ovde, jer nisam imala nikakvu preteranu potrebu da smetam ženi.

Izašla sam iz biblioteke i otišla na autobusku stanicu, kako bih otišla kući. Bila sam zbunjena. Zašto su se toliko loše stvari desile u poslednje vreme?

Ulazim u kuću, i tamo zatičem Novaka. "Tebe tražim!", rekao je dok mi je prilazio. "Da li bi mogla da dođeš za vikend kod nas.. moja majka hoće da te vidi. Nije baš u najboljem stanju, a želi da sa tobom o nečemu porazgovara.", rekao mi je, sa željom da dobije potvrdan odgovor. "Naravno.. kada bih mogla da dođem?", pitala sam. "Može u subotu oko pet popodne? Ja ću ti napisati adresu na papir.", napisao ju je, a nakon toga pružio. Uzela sam je i rekla da ću se pojaviti u dogovoreno vreme. Pomazio je Keli i izašao napolje.

"Otkad si se ti združila sa njegovom majkom?", pitala me je Natalija. "Duga priča, a i ne bih da je svako zna.", rekla sam. "A mi smo 'svako'? Bukvalno živiš sa nama pod istim krovom?", rekla mi je, dok je Sanja ućutkivala. "Ne želim da bilo kome pričam o nekim stvarima. Znaš, hoću i ja da imam svoju privatnost. Ne mora baš sve da znate.", rekla sam glasno i nakon toga otišla u sobu.

Čitavog dana sam sedela u sobi, sa zaključanim vratima. S vremena na vreme bih čula neku viku i dreku u dnevnoj sobi, ali se nisam obazirala na to.

Te noći sam zaspala brzo. Opet nisam sanjala ništa, što je donekle bio plus. Nekako sam i mislila da sam konačno našla neki mir, iako sam u podsvesti imala činjenicu da još uvek nije kraj, i da verovatno ima još bitaka koje ću morati da vodim.

17. mart 2001. godina Pančevo/Beograd

"Uđi.", rekao mi je Novak, kada mi je otvorio vrata kuće. Ulazim i u dnevnoj zatičem Danicu u krevetu. "Zdravo.. sine.", rekla mi je tiho i bespomoćno. Sela sam na stolicu kraj kreveta, a ona me je uhvatila za ruku. "Htela sam da popričamo..", rekla mi je, očiju punih suza. Rekla mi je kako smatra da su njeni poslednji dani došli i kako bih ja još neke stvari trebala da saznam pre njene smrti.

"Komoda.. staklena posudica na drugoj polici.. u njoj imaš ključ. To je ključ od sobe na drugom spratu. Otključaj je.. tamo ćeš naći neke stvari koje ćeš dati Novaku sutra. Na papiru ti sve piše."

Okrenem se i vidim papir na stolu. Uzmem papir na kome su bile ispisane stvari koje trebam da odnesem njenom sinu sledećeg dana.

Jedna od želja joj je bila i ogrlica koju sam nosila. Skinula sam je i spustila u njenu ruku. Pomazila me je po kosi i potom pogled bacila na ivici kreveta.

"Majko.. šta ćeš ti ovde?", okrećem se brzo i pogledam iza sebe. Nije bilo nikog. "Teta Danice.. nema nikoga..", ali ona i dalje pokazuje na ivicu kreveta. "Tu je... vidim je.. sedi iza tebe, sine.", jeza je prošla kroz moje telo. "Majko.. jesi dobro?", uleteo je Novak u sobu. "Tu je.. tvoja baba, sine. Pozdravi je.", Novak mi je pokazao da bi najbolje bilo da izađem napolje, i prošaputao mi da ga sačekam.

"Izvini zbog svega. Doći ću pridveče da pronađemo sve stvari.", rekao mi je, dok sam stajala preko puta njega. "Izvini ti. Nisam trebala da dolazim.. verovatno sam napravila problem.", nasmejao se. "Vidimo se večeras oko osam.", rekao mi je, dok sam ja polako izlazila iz dvorišta.

Te noći je došao negde oko pola devet. Našli smo ključ i otišli gore. Miris prašine i vlage je preovladavao u ovoj prostoriji. On je pokupio sve stvari sa spiska i otišao kući.

Ostala sam sama u sobi, razgledajući je celu. Bila je dosta sumorna, tamna, puna negativne energije. Osećala sam neku vrstu nelagode u toj sobi, ali me je nešto privlačilo da ostanem što duže tamo.

Umor me je odjedanput savladao, te sam samo pala na krevet i zaspala.

Ponovo. Onaj hodnik, nakon skoro četiri meseca. Nastavila sam tamo gde sam stala. Otvaram vrata na kraju hodnika. Našla sam se napolju, dok su se čule bombe, pucnjava i galama. Našla sam se u porušenom gradu, a ispred mene se našao čovek, vojnik. Prišao mi je. "Šta ćeš ti ovde? Ne bi trebala da si ovde.", rekao mi je dok me vodio u jednu kuću.

"Ko ste Vi?", pitala sam zbunjeno, dok je on zaključavao kuću. "Dimitrije. Ja sam lekar, po struci.. ali za sad.. vojnik.", dovlačio je stolicu kod vrata kako bi zabarikadirao kuću. "Nemoj da se brineš! Biće sve u redu.", rekao je dok sam uplašeno stajala u uglu sobe. "Ranjena si! Jesi u redu?", rekao mi je, dok se odjednom čuo rafal. On je pao na zemlju, a ja sam uplašeno stavila ruku preko ustiju. Umro je na licu mesta, a tu sam se ja probudila.

18. mart 2001. godina Beograd

Bilo je oko osam ujutru kada sam čula zvono na vratima. Silazim niz stepenice hitro, te i otvaram vrata. "Dobar dan.. Kaja Malbašić?", klimnula sam glavom. "Pismo.. za Vas.", rekao je te i ubrzo izašao iz dvorišta.

"Draga, Kajo.

Nismo stigle da pričamo o mnogim temama o kojima smo zapravo trebale. Znam da se boriš sa mnogim problemima i iskreno se nadam da ćeš se brzo izvući, iako će borba biti teška.

Dosta toga sam sama doživela u toj prokletoj kući, i većinu toga ti ispričala, ali ne i sve.

Sklopila sam kockice i shvatila poentu snova koje si često sanjala, u nastavicima.

U mojim tridesetim sam upoznala jednu ženu. Nju je moj Dimitrije spasao, pa zatim i sam otišao u smrt kako bi ona sačuvala svoj život. Ona je imala svega devetnaest godina tada. Nju su nekim čudom ostavili živu, ali Dimitrija nisu.

Nalazila se zatočena u jednoj kući, posebno u prostoriji sa gvozdenim vratima. Uspela je da pobegne, te je tu i srela Dimitrija koji ju je uveo u jednu kuću, kako bi je spasao, jer je bila ranjena.

U toj kući su ga i ubili, rafalima. Ona je ostala živa, uspeli su da je spasu naši vojnici.

Sve što vidiš u snovima je zapravo ona doživela. Ona je bila poslednja osoba sa kojom je on komunicirao. Poslednja osoba koju je video pre smrti.

Često ga je viđala u snovima nakon toga. Preminula je '81, a naš poslednji razogovor je upravo bio o snovima, koje si ti doživela, a i ja.

Ako ovo čitaš, došao je kraj. Zapamti. Budi uporna i iz ovoga ćeš izaći vrlo brzo. Ne dozvoli da te bilo koji dalji događaj uspori i umori.

Bićeš pobednik! Verujem u tebe!

Danica."

Bilo mi je jasno. Otišla je na večni put. Nije uspela da se izbori. A ja. Ostala sam sama. Bez igde ikog. Sela sam uz vrata svoje sobe i briznula u plač. Dosta mi je bilo svega.