NIKO ILI NEŠTO

TREĆE POGLAVLJE

29.septembar 2000. godina. Beograd

Ta noć je bila samo početak kraja. Prvi put sam tada sanjala tako nešto, ne znajući da ću se tek boriti sa tim. Ne znajući da će se taj san ponavljati, iz noći u noć, ali, pravilo sna je da je svaki sledeći još gori od prethodnog, a svaki prethodni bolji od sledećeg. Nisam znala da se toga neću moći otarasiti tako lako.

Nalazim se u mračnoj prostoriji. Svuda oko mene sivi i hladni zidovi, iz kojih je izbila vlaga. Iako je san, iako sam bila svesna toga, jasno sam osećala i hladnoću i onaj poznati miris vlage. Ja sam bila u centru sobe, na stolici, vezana nekim starim i prljavim krpama, koje nisam mogla nikako da skinem. Kolebala sam se, skakala sam stolicom po sobi, ali je sve bilo uzalud. Samo je bilo još gore. Iste te krpe su još jače stezale, učinivši da moje gole ruke pomodre, izgubivši i poslednju kap krvi.

Shvativši da od mog skakanja nema ništa, samo sam prekinula sa dešavanjima, bacivši pogled na kraj sobe. Velika gvozdena vrata polako su se otvarala, a neprijatno škripanje celu situaciju je učinilo još gorom.

Na vratima se pojavila crna senka u čovekolikom obliku. Sedela sam izmorena na stolici posmatrajući senku koja se širila preko cele sobe, približavajući se meni.

Srce mi je lupalo poput bubnjeva, a ja sam jasno osetila tu lupnjavu, koja je činila da ostanem u jednom trenu bez daha. Senka je došla do mene, do mojih nogu, obavijajući se poput konopca. Senka se sve više približavala mom licu, koje sam uzaludno pomerala. Bilo je prekasno.

Budim se u hladnom znoju, bez osećaja u nogama i rukama. Nisam mogla da se pomerim. Srce je i dalje neprestano tuklo ogromnom brzinom. Bila sam u svojoj sobi, te sam i osetila neku vrstu olakšanja, zanemarivši to da nisam mogla ni milimetar da se pomerim.

Soba je bila nerealno hladna, a ja goru hladnoću u životu nisam osetila. Pomeram oči, bacam pogled preko cele sobe, primetivši istu onu senku iz sna u uglu sobe.

Otvorim usta da vrisnem, kako bi neko došao da mi pomogne, međutim, nisam nikako mogla, iako sam davala sve od sebe.

I dalje 'nemo' vrištim, a senka bliža i bliža meni. Odjednom, osetim potpunu slobodu na zglobovima ruku i nogu. Počnem mahnito da ih pomeram. Zlo mi se približavalo sve više i više

U sledećem momentu sam počela da se gušim. 'To' je bilo na mojim grudima, izazvavši da ostanem bez vazduha. Počela sam da plačem, misleći da će me to dokrajčiti. Zaklopila sam oči, dok su mi se hladne suze slivale niz lice.

Ne znam šta se dogodilo, ali je to brzo nestalo, učinivši da ja ponovo imam slobodu nad svojim mišićima i plućima. U krevetu sam se jako tresla, nisam znala da li da ustanem. Stavila sam ruke na lice, dok su mi pred očima bile slike svega - sobe, senke, vrata, zidova.

Na vrhovima prstiju odlazim do kupatila. Umivam se i sedam na obod kade, posmatrajući svoj bledi lik u ogledalu. Izgledala sam izmoreno, dosta starije. Modri podočnjaci do poda, bledi obrazi, bore na čelu, oči u kojima se jasno video preveliki strah, i onaj osećaj kao da me neko posmatra.

Sedim i strepim. Osećam da je neko tu, da me posmatra. Da sedi ili pak stoji pokraj mene i da me jednostavno posmatra. Znala sam da nešto nije u redu. Znala sam da san i sve ono nakon sna ima veze sa ovim osećajem.

Te noći nisam mogla da zaspim. Svaka druga misao - to. Okrećem se u krevetu u želji da dobijem inspiraciju za snom. Sklopim oči, ta slika. Otvorim oči, mislim o tome.

Jutro sam dočekala budna. Gledajući u prozor moje sobe. Sanja me je primetila čim je ustala. Videvši moj izgled koji je bio proizvod noćne more, potegla je za fiksnim telefonom kako bi pozvala hitnu pomoć.

Zaustavila sam je kada je već počela da kuca broj na fiksnom. "Šta ti se desilo?", pitala me je kada smo napokon smireno sele u dnevnu. "Nesanica. Ništa čudno, svakako. Često to imam.", lagala sam, naravno. Da sam joj ispričala za sinoć, verovatno bi već bila na vezi sa psihijatrijskom ustanovom.

Nakon razgovora, obukla sam jaknu i izjurila iz kuće, uputivši se ka najbližoj prodavnici kako bih dopunila kredit na mom mobilnom. Morala sam da pošaljem poruku majci, da vidim da li je sve u redu.

Nisam imala hrabrosti da je pozovem. Ne znam zbog čega, ali imala sam takav osećaj. Sklapala sam poruku tokom čitavog puta. Imala sam nekolicinu varijatni u mozgu, ali nijedna ne bi bila adekvatna. Glava je već počela da mi pulsira od nervoze.

"Da se javim. Sve je u najboljem redu. Kako je kod tebe mama? - Kaja.", spuštam mobilni na stočić, a zatim uzimam gutljaj kafe, kako bi tokom većine sana bila u najboljem stanju.

Istina je. Nisam očekivala odgovor od majke. Ali u dubini duše sam imala osećaj da će imati bar malo empatije i da će mi odgovoriti, u bilo kakvom tonu, ali samo da mi odgovori.

Čitav taj dan sam bila u rasulu. Ni ne sećam ga se uopšte. Znam da se nisam uopšte osećala dobro, i dalje me je pratilo. I dalje me je posmatralo. Bilo je tu. Znala sam to.