NIKO ILI NEŠTO

OSAMNAESTO POGLAVLJE

22. avgust 2001. godina Beograd

Pola sata smo ćutali. Ja sam sedela za trpezarijskim stolom, dok je Novak kružio po sobi i hvatao se za glavu. "I? Što sad ćutiš? Pričaj šta je bilo, i šta ja to ne znam?", naslonila sam lice na rukama i uzdahnula. "Pomislićeš da sam luda.", rekla sam očajno. "Neću.. samo mi ispričaj, molim te.", ustala sam sa stolice.

"Nešto je bilo u kući tvoje majke... odgovorno tvrdim to. Otkako sam krenula da živim tamo, doživljavala sam previše čudne situacije. Od snova, glasova, napada panike, paralize snova, do toga da sam viđala senke po zidovima sobe.. završila sam na psihijatriji jedanput zbog svega.. ne znam ni šta se dešava, samo ne mogu više!", rekla sam i briznula u plač. Sela sam na pod i glavu naslonila na kolena. Seo je pokraj mene i ćutao. "Ispričaj mi sve od početka, do kraja.", podigla sam glavu i pogledala ga.

Ispričala sam mu sve, od prvog sna, do stvarima koje su desile na fakultetu, do glasova u kući, pucanja sijalice, mog odlaska u bolnicu jedne večeri, ponovo snovi, zatim odlazak u Švedsku, sve što se tamo izdešavalo, čovek na vratima, lomljava posuđa iz ormara, ogrlica, davljenje u sred ničeg i sve što se do danas dogodilo. Slušao me je pažljivo, smirivao me je. Pričali smo do jutra, a ja sam toga dana bezvoljno otišla na posao. Rekao mi je da ga pozovem ako mi ne bude dobro, jer sam prosto delovala tako.

Čitav dan mi je prošao stresno. Zakasnila sam par minuta, te doživela neprijatnost od jedne starije bibliotekarke. Napala me je čim sam došla, kako kašnjenje ne sme da mi se ponovi, i kako je ovo neprofesionalno sa moje strane. Ljutito sam otišla i sela za radni sto. Palo mi je teško kada sam pogledala u sliku na stolu - moj brat i ja, prošle zime na zimovanju. Nisam mogla nikako da odem da ih vidim ovog leta. Majci obećavam uporno kako ću doći, ali toliko toga se zapravo desilo u poslednje vreme da prosto nisam nikako mogla da uskladim vreme, sednem na avion i odem u Švedsku.

Kada je došlo osam sati, spakovala sam se i izašla napolje, kao i svake noći. Koračala sam hitro ulicama, dok je duvao hladan vetar. Kosa mi je letela na sve strane, te sam je uporno pomerala iza ušiju, ali besuspešno. Kada sam stigla ispred zgrade, uočila sam Novaka koji me je čekao.

"Brinuo sam se čitav dan za tebe.", rekao mi je dok smo se liftom penjali na sprat gde je naš stan. "Nisi trebao. Nije mi prvi put da mi se ovako dešava.", izgovorila sam dok su se vrata lifta otvarala. "Prvi put ti se to desilo u mojoj blizini. Zato se i brinem.", nasmešila sam se dok sam otključavala vrata. "Nema potrebe za tim, sve je u redu.", ušli smo unutra, a ja sam ostavila torbu i otišla u dnevnu sobu. "Hajde da jedeš.", odmahnula sam glavom. "Ne mogu, nisam gladna.", legla sam na kauč i tu sam zaspala.

Nisam ništa sanjala te noći, što je bilo odlično, jer sam te noći, za razliku od prethodne, lepo spavala.