NIKO ILI NEŠTO

PETO POGLAVLJE

27. oktobar 2000. godina Beograd

Glasna muzika, previše ljudi, piće, hrana. Cimerke su organizovale žurku sa prijateljima sa fakulteta. Nisam želela da budem tamo, ali pak nisam želela da ispadnem baksuz i ostanem u sobi čitave noći.

Sedela sam na fotelji sa limenkom soka u ruci. Galama je bila ogromna, i nije mi prijalo, ali sam morala da ostanem što duže, da odmorim misli. Ispred mene se ubrzo pojavi poznat lik. Bio je to Nemanja, ispred mene se pojavio sa ogromnim osmehom. Pozdravio se i primetio isti onaj strah u očima, kao kada smo se upoznali. "Hoćeš da odemo na sprat, da popričamo?".

Iskrali smo se i u tajnosti otišli gore. Ispričala sam mu za noć na psihijatriji, o glasovima, nesvestici. Pažljivo me slušao, te i par puta mi ponovo dao savet da odem kod te žene. Vraćao se par koraka unazad, udarivši se od plakar. Sa plakara je pala stara sveska, požutelih listova. Nemanja ju je uzeo u ruke. "Ratni memoari 1941/1944.", pisalo je na svesci koju je podigao. "Daj da vidim.", otvorili smo svesku. Bila je ispunjena ne tako čitkim rukopisom, pismima i slikama. Listali smo je do jako kasno u noć. Nismo ni zapažali toliko detalje, zapravo, više smo razgledali slike koje su još iz doba velikog Drugog svetskog rata. Na svakoj slici je bio visok čovek crne kose, obrijane brade i u vojničkoj uniformi.

Nismo znali o kome je zapravo reč. Nismo znali ko je taj čovek, zapravo. Na vratima se ubrzo pojavio Nemanjin drug, pozvavši ga da idu kući. Pozdravio me je s vrata i otišao, a ja sam ostala u sobi gledajući svesku. Morala sam da shvatim čije je ovo. Htela sam da protumačim svako pismo i sve što je napisano u toj svesci.

Sišla sam u prizemlje, iskravši se u sobu. Zaključala sam je i svesku stavila ispod kreveta. Htela sam da ujutru odem negde van kuće, u neki park ili bilo gde drugde gde bih mogla da proučavam svesku. Nisam želela da bilo ko osim mene i Nemanje zna za svesku, s obzirom da sam mislila, i već donekle shvatala, da ranija događanja imaju veze sa sadašnjim.

28. oktobar 2000. godina Beograd

Koračala sam hodnikom biblioteke kako bih došla do mesta gde mogu da se popuno skocentrišem. Sela sam za veliki drveni sto, postavivši svesku i papire na sto. "Biće ovo dug dan.", rekla sam sebi u bradu, otvarajući staru svesku.

Osećala sam miris starog papira i vlage, koju je sveska obuhvatila tokom njenog boravka na vrhu ormara. Listala sam pažljivo listove, kako ih ne bi pocepala.

Još na prvi pogled shvatiš da svaka stranica poseduje svoju priču. Sveska je bila određena poglavljima, 1941, 1942, 1943. i 1944. godina. Priče iz rata, napisane na pismima i zalepljene na stranicama, i priče sa druge strane, od strane žene koja je čekala svog supruga da se vrati sa fronta, napisane u svesci i neuredno potpisane inicijalima J.A.

Poneke stranice su se zalepile, te sam ih pažljivo odlepljivala, kako ne bih pocepala nijednu. Tada sam došla i do prve strane.

"1941. godina
Otišao je, i niko ne zna da li će se vratiti sa glavom na ramenima. Svi smo zabrinuti, ne znamo šta da činimo. Ubeđujem ćerku da će sve biti u sasvim normalnom redu. Ona ni ne zna šta sve ovo znači, dete je, tako da i razumem sve to. Samo ne želim da joj poturim brigu bez ikakvog razloga."

Ispod teksta je bila slika, a na slici je bio vojnik kog smo Nemanja i ja sinoć zapazili na slikama.

"Danas mi je stiglo prvo pismo. Još više sam zabrinuta, osećam neki nemir na srcu, neki kamen, a taj kamen će tek pasti kada se sve ovo završi. Dete je opet pitalo gde joj je otac. I dalje ne znam kako da joj objasnim."

Okrećem stranicu i na njoj je bilo zalepljeno pismo, ispisano sa par reči.

"Živ sam. Volim vas. - D.A."

Označeno datumom. Gledala sam pažljivo u sledeću sliku. Slika srećne porodice, a na njoj žena, onaj vojnik i, verovatno po proceni, trogodišnje dete.

"Treba neka pomoć?", bibliotekarka je stajala iznad mene. Žena srednjih godina, verovatno u svojim šezdesetima, gledala je u mene ispod naočara, bacivši pogled na svesku.

"Odakle tebi to?", pitala je uznemireno. Gledala sam u svesku, pa u nju, pa u svesku, pa u nju. Bila je potpuno bleda, kao zid koji se nalazio iza nje.

"Pronašla sam je u kući u kojoj živim. Verovatno je od bivših vlasnika.", žena uze svesku rukama koje su se jako tresle. Razgledala je svesku pažljivo, a ja u nju sa strahom u očima. Bacila je svesku na sto. "Izađi napolje. Molim te.", uzela sam stvari i izjurila napolje. Ništa mi nije jasno bilo.

Uzela sam prvi autobus i otišla kući, sa neverovatnom dozom sramote. Nisam znala zbog čega je žena imala onakvu reakciju. Jedino što sam želela jeste da što pre odem u sobu i da se zaključam, da ne izlazim čitav dan.