NIKO ILI NEŠTO

DESETO POGLAVLJE

8. januar 2001. godina Geteborg (Švedska)

Dosta toga se odigralo u poslednjih par dana. Vratili smo se kući, a jedino što mi je u ovim danima trebalo bio je glas razuma. Nekome kome bih dosta toga ispričala. O onom snu, šaci na prozoru i senci koja me je posmatrala. Nisam mogla nikome da govorim o ovome. Dan posle nego što smo se vratili u Geteborg, čujem majku, priča sa ocem. "Mnogo se promenila! Ne mogu da poverujem da je ovo moja ćerka.", pričala je sa ocem o mojim problemima, dok sam ja sedela u sobi do, razmišlajući o svemu. Razmišljajući o tome kako jedva čekam da odem u Beograd i da o svemu razogovaram sa Nemanjom - jedinom osobom sa kojom sa mogla da pričam o ovome.

Sedim na krovu zgrade, dok me hladni zimski vetar oštro miluje po licu, i dok pahulje lete zajedno sa vetrom, spuštajući se na moje lice, gde se tope i pretvore u vodu. Sutra odlazim u Beograd. Ne znam šta me tamo čeka. Ne znam kome da se stručno obratim oko ovoga. Sedela sam na krovu posmtrajući poslednje zalaske sunca.

Nebo se prelivalo u toplim tonovima, dok se nije pretvorilo u crnilo, i dok nije pao potpuni mrak. Silazim niz strme stepenice, do vrata stana. Odlazim u sobu i zaključavam se. Kreće ponovo - borba sa unutrašnjim demonima.

Noć sam provela u krevetu, gledajući u beli zid. Nisam oka sklopila čitave noći. Samo sam želela da jutro što pre dođe, da odem na aerodrom i da odem kući.

9. januar 2001. godina Beograd

U Beograd sam stigla negde oko podne. Prva adresa koju sam posetila bila je Nemanjina. Dočekao me je sa ogromnim osmehom na licu, dok su mu oči caklile dok me je gledao. Snažno me je držao, dok sam ja lila suze i govorila da imam dosta toga da mu pričam, a on je samo ponavljao kako sam mu nedostajala i kako je jedva čekao da me vidi.

Seli smo u dnevnu i sve sam mu ispričala. Slušao me je do poslednje reči, a onda je ustao. "Ne znam kako da rešimo taj problem. Mnogo mi je teško da te gledam u takvom stanju.", rekao je dok se nervozno šetkao po stanu, veoma zabrinut, bez ikakvog obrazloženja za celu situaciju i bez ikakvog rešenja.

Noć je brzo došla, a ja sam se pokupila i pošla kući. Zvao me je da ostanem te noći i odmorim, ali sam ipak htela da odem kući i da odmorim sama u sobi.

Uzela sam taksi, o za desetak minuta sam već bila kući. Vanja me je sačekala na vratima, sa ogromnim osmehom. Pritrčala mi je i rekla da joj je drago što me vidi. Ušle smo u kuću, večerale, a ja sam onda otišla da spavam.

Kuća je bila poprilično prazna te noći. Tamara je otišla kod svojih u Kragujevac, Sanja je otišla sa momkom na Zlatibor, a Natalija je bila u Beogradu kod sestre. Vanja je jedino bila kući, jer se vratila dva dana pre mog dolaska, kako ne bih bila sama.

Legla sam u krevet i te noći oka nisam sklopila. Nešto mi nije dalo mira. Ponovo onaj užasan osećaj da me neko posmatra, sa svih strana. Ponovo osećam tegobu na plućima i grudima. Ne mogu da se smirim. Sednem na krevet kako bih došla do daha, ali i dalje me je nešto mučilo. Ustajem i odlazim do kupatila, kad odjednom, čujem zvono na vratima.

Pokraj vrata je bilo neopisivo hladno, iako nisu bila otvorena, niti su imala mesto gde da sprovode promaju. Gledam u staklo na vratima. Visoka muška figura je stajala ispred. Otvaram vrata. "Dobro veče?", izgovaram uplašeno. Ispred mene je stajao visok čovek, vojničkog stava u uniformi. "Dobro veče?!", rekla sam več iznervirano. On i dalje ćuti. Odjednom, u dnevnoj se čuje da je nešto palo na pod. Okrećem se refleksno pozadi, i onda vratim pogled na vrata. Tamo nikog nije bilo. Brzo zatvorim i zaključam vrata i otrčim u dnevnu da vidim šta je palo.

Staklena vrata komode su bila otvorena, a iz komode su ispale sve knjige i jedno kristalno posuđe. Vanju je taj zvuk probudio, pritrčala mi je i gledala u komodu. "Šta se desilo?", nisam znala da joj objasnim, samo sam se vratila dva koraka unazad.

Iz jedne kristalne posude ispala je ogrlica. Prišla sam predmetu kako bih ga podigla i pogledala. Osmotrila sam ga detaljno. Ogrlica je bila zlatna, a na njoj se isticao zeleni dragi kamen. Ogrlica je, malo je reći, bila prelepa. Gledala sam je dok me je Vanja nemo posmatrala.

Čujem glas iza sebe. Onaj dobro poznati glas koji mi je govorio da razbijem čašu. Mumlao je, nisam razumela šta je govorio. Polako uzmem i stavim ogrlicu oko vrata. "Da li misliš da je to dobra ideja, Kajo?", gledala me je sa strahom u očima. "Zašto ne bi bila?", pitala sam je, samouvereno. "To nije tvoje. Nije naše, prosto.", pokazivala mi je da skinem ogrlicu, ali uprkos tome ja sam odjurila u sobu, gde sam provela ostatak večeri.

Nešto mi je govorilo da stavim tu ogrlicu, nešto mi je govorilo da moram da je nosim, da to treba da pripada meni. Te noći nisam ništa sanjala. Ujutru mi je bilo čudno, s obzirom da sam u kući svake noći imala snove.