NIKO ILI NEŠTO

JEDANAESTO POGLAVLJE

10. januar 2001. godina Beograd

Uzela sam da detaljno očistim kuću. Vanja je već delom to učinila, te detaljno očistila prvi sprat, a do drugog još nije stigla. Uzela sam sva pomagala i krenula u akciju. U pozadini je išla muzika, koju sam pustila na tatinom radiju. Tata mi je, pri vraćanju u Beograd, poklonio njegov stari radio. Pomagao mi je dosta u čišćenju misli i ubrzavanju poslova.

Prvo sam krenula sa Tamarinom i Sanjinom sobom. Prvo sam počela da brišem prašinu, a zatim i čišćenje podova. Uživala sam dok sam čistila, opuštalo me je dosta. Međutim, u jednom momentu je radio sam od sebe prestao da radi. Ustajem i gledam šta nije u redu sa njim. Gledala sam šta je sa njim nekih desetak minuta. Tamara, koja je tog jutra došla, samo se stvorila iza mene. "Šta se desilo?", pitala me je kad je primetila da se zabrinuto motam oko radija. Bilo mi je žao što se pokvario, ipak je taj radio bio radio mog oca, a on mi ga je poklonio sa poverenjem i u nadi da ću da ga čuvam.

Kada sam shvatila da mu nema vajde, odnela sam ga u moju sobu. Neka stoji tu. Ipak mi je neka vrsta uspomene. Potom sam se popela gore i nastavila da čistim. Ponovo sam potegla za kvakom one sobe, alu uzalud - i dalje je bilo zaključano.

Čistila sam čitav dan, a na kraju sam obukla jaknu i izašla napolje na svež vazduh. Stajala sam ispred vrata dok se jedna crna mačka približavala meni. Prišla mi je, te počela da se mota oko moje noge. Pomazila sam je dok se ona i dalje mazila uz moju nogu. "Gde si, lepoto!", klekla sam dok me je ona gledala svojim narandžastim očima. To je bila najlepša mačka koju sam ja videla u svom životu.

Unela sam je u kuću kako joj ne bi bilo hladno. Bila je jako mirna, umiljata, a i čitavog dana je ležala na trosedu u kući i spavala.

"Šta će mačka ovde?", pitala je Vanja dok sam ja donosila vodu u maloj činijici, kako mačka ne bi bila žedna. U drugoj ruci sam držala hleb, kako bih nahranila mog novog ljubimca. "Ja sam je unela. Bila nam je na pragu.", Vanja me je samo pogledala i išetala iz sobe. Nazvala sam je Keli, tako mi se zvala mačka koju sam čuvala kada sam bila jako mala, a i dosta je podsećala na nju, osim što je moja Keli iz detinjstva imala zelene oči, dok je sada Keli imala izrazite oči narandžaste boje.

Prišla mi je i samo sela u krilo, te se ubrzo i uspavala. Ona je već bila odrasla mačka, ali nije bila stara. Crna dlaka joj se sjajila, dok je oči snažno sklopila i uživala u slatkim snovima. Donela sam joj moju staru trenerku, te joj napravila krevetić, na kom je nastavila da spava, a ja sam sela na fotelju iz koje sam je pomno posmatrala. Na fotelji sam i zaspala, a probudilo me Kelino frktanje. Ustajem, a ona posmatra u pravcu iza mene, dok tokom njenog posmatranja ja osetima neopisivu hladnoću i hladne uzdahe na vratu. Okrećem se - nema nikog. "Keli.. sve je u redu. Opusti se.", počela je da mjauče glasno, a u sledećem momentu, osetim hladne ruke na svom vratu, koje nisam mogla da vidim, ni pipnem, sam mogla da osetim da me dave.

Keli je skočila i u sledećem momentu sam bila oslobođena od 'nevidljivog napadača'. Ustanem hitro sa fotelje, otrčim u kuhinju da uzmem nož, kako bih se, ukoliko je neko u kući, odbranila. Išla sam od sobe do sobe, kako bih videla da je sve bezbedno. Nikog nije bilo osim nas tri u kući - Vanje, Tamare i mene.

Čitav sat sam smirivala Keli, i na kraju uspela. Brzo se uspavala, dok sam ja i dalje, donekle, strepela. Nisam znala da li trebam da okrećem policiju, ili bilo koga drugog. Samo sam sedela na podu pored Keli i tako provela ostatak večeri. Razmišljala sam o svemu i svačemu.

11. januar 2001. godina Beograd

Čim je jutro svanulo, otišla sam u centar kako bih iskupovala sve za Keli - hranu, posudice za hranu i vodu i možda neku igračku. Htela sam da joj obezbedim miran život kod nas, a i htela sam da imam nekoga ko će da me čuva.

Ulazim u jednu prodavnicu za kućne ljubimce. Za kasom je stajala žena kratke plave kose, u svojim pedesetima. "Dobar dan.", rekla sam dok sam ulazila, žena je podigla ruku dok je nešto sređivala na kasi. Izuzimala sam dosta toga i na kraju otišla da platim. Žena me je samo pogledala, naplatila i onda sam ja izašla, unela stvari u kola i otišla do biblioteke kako bih se videla sa Danicom, koja mi je rekla da odem kod nje čim se vratim iz Švedske.

Čim sam ušla u biblioteku, ona me je dočekala sa osmehom. Zagrlila me je i zatim primetila ogrlicu koju sam nosila. "Nešto mi je reklo da moram da je stavim. Znam da je verovatno Vaša ili od Vaše majke..", ona se samo nasmejala. "Majkina je! Znaš.. to joj je moj otac poklonio prilikom njihovog venčanja.. ja sam je kasnije nosila.. pomogla mi je sa snovima. Skinula sam je kada sam se selila, upravo mi je nešto govorilo da trebam tu da je ostavim.", otišle smo u kancelariju, dok je ona otišla do šporeta kako bi nam skuvala kafu. "Prestali su snovi. Samo.. sinoć se desilo nešto mnogo čudno.", pogledala me je, sa upitničkim pogledom. "Sinoć je neko pokušao da me zadavi. Ali nije bilo nikog.", podigla je naočare. "To se i meni dešavalo.. par puta.", prekrstila se, te nastavila da kuva kafu.

Nakon nekoliko minuta ćutnje, čulo se kucanje na vratima. Na vratima se pojavio Novak, Daničin sin i vlasnik naše kuće. "Zdravo, Kajo. Otkud ti ovde?", Danica mi pokaza da ćutim. "Došla je ovde, da se raspita za posao dok je na fakultetu.", prišla mu je, a on joj je dao kesu sa nekim stvarima. "Dolazim 15. za kiriju. Vidimo se.", izašao je, a ja sam provela još sat vremena kod Danice.

Pričala je sa mnom o dosta toga. Pričale smo i o nekim stvarima koje nemaju veze sa kućom.

Nakon što sam izašla napolje, uputila sam se ka Nemanjinom stanu, a tu me je sačekalo nimalo prijatno iznenađenje.